Da li je svijet zaista na rubu svjetskog rata: Ko podržava Putina i stvara li se „nova osovina“?

Činjenica da Severna Koreja, Iran i Kina otvoreno ili prikriveno podržavaju Putinov rat brine svet. Nakon što su, prema rečima američkih obaveštajaca, hiljade severnokorejskih vojnika stigle ovog meseca u Rusiju na obuku, svi strepe da bi oni mogli da budu poslati da pomognu ruskim vojnicima na frontu u Ukrajini.

I nije to jedini razlog za alarm u SAD, ali i kod njihovih saveznika, već sumnja da bliža koordinacija zemalja koje nisu prozapadne znači formiranje mnogo veće bezbednosne pretnje – one u kojima partnerstva iz koristi evoluiraju u mnogo otvorenije vojne veze.

Stotine iranskih dronova učestvovali su u napadima Moskve na Ukrajinu, a prošlog meseca su SAD rekle da je Teheran poslao Rusiji i balističke rakete kratkog dometa.

Kina je za to vreme optuživana da osnažuje rusku ratnu mašinu sa značajnim količinama robe „dvostruke namene“, poput mikroelektronike i mašina koje se mogu koristiti za pravljenje oružja. Prošle nedelje SAD su po prvi put kaznile dve kineske firme zbog isporuke kompletnih sistema naoružanja. Sve tri zemlje su negirale da pružaju takvu podršku, prenosi CNN.

Uzimajući u obzir saradnju u nastajanju, grupa koju podržava Kongres i koja procenjuje američku odbrambenu strategiju nazvala je ovog leta Rusiju, Kinu, Iran i Severnu Koreju „osovinom rastućeg zlonamernog partnerstva“.

Strah je da zajednički animozitet prema SAD sve više pokreće ove zemlje da rade zajedno – pojačavajući pretnju koju bilo koja od njih sama predstavlja Vašingtonu ili njegovim saveznicima, ne samo u jednom regionu, već možda u više delova sveta istovremeno.

„Ako je Severna Koreja suborbena strana, njihova namera je da učestvuju u ovom ratu u ime Rusije, to je veoma, veoma ozbiljno pitanje i imaće uticaja ne samo na Evropu – to će uticati i na stvari u Indo Pacifik takođe“, rekao je američki ministar odbrane Lojd Ostin u sredu u prvoj američkoj potvrdi o severnokorejskim trupama u Rusiji.

Strategija opstanka

Decenijama nakon sila Osovine nacističke Nemačke, fašističke Italije i imperijalnog Japana i žestoke antizapadne koalicije iz doba Hladnog rata – i godina otkako je Džordž V. Buš nazvao američke neprijatelje Iran, Irak i Severnu Koreju „osovinom zla“ – postoji percepcija da je nova, opasna orijentacija u porastu, sa ratom Vladimira Putina kao katalizatorom.

Takvo usklađivanje bi spojilo dve nuklearne sile, državu za koju se veruje da je sastavila mnoštvo ilegalnih nuklearnih bojevih glava u Severnoj Koreji, i Iran, za koji SAD kažu da bi verovatno mogao da sastavi takvo oružje za nekoliko nedelja.

Vojno partnerstvo Severne Koreje sa Rusijom sada povezuje žestoki, vrući sukob u Evropi sa posebno napetim periodom hladnog sukoba na Korejskom poluostrvu, pošto je severnokorejski lider Kim Džong Un podigao svoje pretnje prema jugu, sa kojim je tehnički u ratu.

Nakon obaveštajnih podataka o razmeštanju trupa Severne Koreje u Rusiji, Južna Koreja je rekla da bi mogla da razmotri isporuku oružja Ukrajini, gde američki saveznik tek treba direktno da obezbedi oružje.

Za Severnu Koreju, gde je lider Kim pozvao da se poveća program nelegalnog nuklearnog naoružanja, malo je moglo da se izgubi slanjem, kako se veruje, milionima metaka, balističkih projektila kratkog dometa i, odnedavno, trupa u Rusiju.

Zauzvrat, Pjongjang izolovan od sveta i bez novca verovatno dobija hranu i druge potrepštine – i potencijalno podržava razvoj svojih svemirskih kapaciteta, što bi takođe moglo pomoći njegovom sankcionisanom raketnom programu.

Važnost ratovanja dronovima u Ukrajini takođe je dovela do toga da Rusija traži nabavku od Irana – produbljivanje bezbednosnog usklađivanja koje datira iz 2015. godine i rata u Siriji, kada su obe strane podržavale režim Bašara el Asada.

A za Teheran, koji je opterećen velikim zapadnim sankcijama i umešan u širenje bliskoistočnog sukoba sa Izraelom koji podržavaju SAD, smatra se da bi snabdevanje Rusije oružjem potencijalno ojačalo njegov odbrambeni sektor, dok mu veze sa Pekingom i Moskvom pružaju diplomatsko pokriće.

Kineski lider Si Đinping, koji je nekoliko nedelja pre invazije na Ukrajinu proglasio partnerstvo sa Putinom „bez ograničenja“, tvrdio je da je neutralan u sukobu i u velikoj meri je odvratio kineske firme od pružanja direktne „smrtonosne pomoći“.

Ipak, popunio je velike praznine u ruskoj potražnji za drugom robom, uključujući proizvode za koje SAD i drugi smatraju da imaju dvostruku upotrebu, i imao je koristi od ruskih energenata po povoljnijoj ceni. Peking brani svoju „normalnu trgovinu“ sa Rusijom, pa je Kina takođe nastavila da širi zajedničke vojne vežbe i diplomatske veze sa zemljom koju vidi kao ključnog partnera u odbacivanju Zapada u međunarodnim forumima.

Pa čak iako ove četiri zemlje imaju svoje motive za saradnju međusobno, pogotovo u kontekstu rata u Ukrajini, očigledna ograničenja postoje kada se govori o bilo kakvoj široj saradnji, međusobnom poverenju, pa čak i sagledajući interes zajedničke saradnje, bar u ovom trenutku, smatraju stručnjaci.

„Ovo je skup bilateralnih odnosa vođen strategijom opstanka svake zemlje, ili onim što je na meniju za geopolitiku i šta je kriza dana ili decenije sa kojom se oni bave“, rekao je Aleks Gabujev, direktor Centra za evroaziju Karnegi Rusija u Berlinu.

On ističe da su ovo autoritativni režimi i da svi oni vide SAD kao zajedničkog protivnika.

„To je lepak koji ih drži zajedno, ali da li možemo da govorimo o stepenu koordinacije (između sva četiri)… Mislim da smo veoma daleko od toga“, rekao je on.

To postavlja goruće pitanje da li ova trenutna saradnja moće izdržati nakon rata u Ukrajini i evoluirati u direktnu koordinaciju između sve četiri nacije.

Kineski faktor

Ključni faktor u razvoju bilo kakve dalje saradnje je Kina, kojaje daleko najmoćniji igrač u grupi, vodeći trgovinski partner za Rusiju, Severnu Koreju i Iran, i naciju koju SAD vide kao svog primarnog protivnika, smatraju stručnjaci.

Kako su se njegove podele sa Vašingtonom produbljivale, Peking je pojačao napore da izazove globalno liderstvo SAD i oblikuje međunarodni poredak u onaj koji favorizuje Kinu i druge autokratije.

Ruska uloga u tim naporima bila je na „defileu“ prethodne sedmice na samitu u Kazanju, gde su Si Đinping i Putin pozdravljali njihovu posvećenost izgradnji „pravednijeg sveta“ na marginama samita grupe BRIKS na povećanju čijeg članstva su zajednički radili ove godine.

Njih dvojica su doveli Iran u to diplomatsko okrilje, a takođe su u velikoj meri stali na stranu Teherana u sukobu na Bliskom istoku, gde se njegovi zastupnici bore protiv Izraela.

Kina, Rusija i Iran takođe su održale četiri zajedničke pomorske vežbe od 2019. godine, a Kina je daleko najveći iranski kupac energije.

Istovremeno, Iran pod velikim sankcijama više nije „omiljena država za bliskoistočnu politiku Kine“ jer Peking gradi odnose sa bogatijim zemljama Zaliva, kaže Žan Lup Saman, viši naučni saradnik na Institutu za Bliski istok Nacionalnog univerziteta u Singapuru.

Si Đinping i Vladimir Putin Foto: Tanjug/AP

Peking takođe oprezno drži svoje odnose sa Severnom Korejom, koja je gotovo u potpunosti ekonomski i diplomatski zavisna od Kine. Smatra se da su kineski lideri oprezni u pogledu rastućeg povezivanja Kim-Putin i potencijala da osnažena Severna Koreja izazove probleme i privuče veći fokus SAD na region.

Na pitanje o prebacivanju severnokorejskih trupa u Rusiju, kinesko ministarstvo spoljnih poslova je odgovorilo da „nema informacije o tome“.

Iako praktikuje sopstveno agresivno ponašanje u Južnom kineskom moru i prema Tajvanu, demokratsko ostrvo koje želi Peking, Kina možda ne želi da izgleda da se previše oslanja na ova partnerstva i ometa napore da se prikaže kao odgovoran, globalni lider.

„Rusija, Severna Koreja, Iran su tip grupacije sa kojom Kina najmanje želi da se otvoreno povezuje“, rekao je Tong Džao, viši saradnik Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir.

On smatra da je Kina „očajnički želela da razjasni da nije u trilateralnom savezu sa Rusijom i Severnom Korejom“, i da „ima više opcija od ovih zemalja… i radije radi sa većim brojem zemalja“ kako bi se takmičila sa Zapadom.

Šta je pravi rizik?

Međutim, kinesko odbijanje da preseče ekonomske linije spasa Severnoj Koreji koja prkosi sankcijama UN i Rusiji koja je zapretila upotrebom nuklearnog oružja u Ukrajini često se u očima Zapada smatra otvorenim odobravanjem ovih režima.

U julu je Komisija za nacionalnu odbrambenu strategiju, nezavisna grupa koju je Kongres zadužio da proceni odbrambenu strategiju SAD, rekla da se partnerstvo Kine i Rusije produbilo i proširilo i uključilo vojno i ekonomsko partnerstvo sa Iranom i Severnom Korejom.

„Ovo novo slaganje nacija koje se suprotstavlja interesima SAD stvara realan rizik, ako ne i verovatnoću, da bi sukob bilo gde mogao da preraste u rat na više poprišta ili globalni rat“, navodi Komisija.

Kina je više puta insistirala da je njen odnos sa Rusijom odnos „nesavezništva, nekonfrontacije i da ne cilja bilo koju treću stranu“.

NATO je takođe poslednjih godina krenuo u jačanje odnosa sa američkim saveznicima i partnerima u azijsko-pacifičkom regionu, sa prošlonedeljnim sastankom ministara odbrane kojem su se po prvi put pridružile Australija, Japan, Novi Zeland i Južna Koreja.

Kratkoročno, ruska „partnerstva u oružju“ takođe otvaraju vrata Iranu i Severnoj Koreji da potencijalno nabave i proizvode moskovske osetljive tehnologije naoružanja i čak ih isporuče širom sveta, kaže Žao.

Trenutna dinamika takođe povećava rizik da budući sukobi – uključujući onaj gde je Kina u centru, a ne Rusija – dovedu do koordinacije između ta četiri, ocenjuju neki analitičari.

Na primer, u potencijalnom sukobu u Južnom kineskom moru ili oko Tajvana, vodi se debata o tome da li bi Peking želeo da Severna Koreja ili Rusija igraju ulogu u stvaranju ometanja u Severnoj Aziji.

Ali neki stručnjaci takođe upozoravaju da se na ovu „osovinu“ ili takvu budućnost ne gleda kao na gotov „proizvod“, jer ovi odnosi ostaju oportunistički, a ne zasnovani na dubokom ideološkom usklađivanju ili poverenju.

Kao prvo, moguće je da bi „neko umerenije ponašanje“ moglo da bude podstaknuto od strane Kine, koja bi mogla da smanji ovaj potencijal, smatra Sidni Zajler, viši savetnik u Centru za strateške i međunarodne studije u Vašingtonu.

Ali trenutno gledno „rizik je dovoljno prisutan“ da bi se SAD mogle suočiti sa budućim požarom koji uključuje više ovih zemalja, rekao je on.

(Telegraf.rs)