Neće biti totalnog, frontalnog rata između Indije i Pakistana. Nuklearni odvraćajući faktor, kada je istinski, kao u indijsko-pakistanskom slučaju, funkcioniše. Međutim, Kašmir će još dugo biti prirodni raj koji ljudi, odnosno verski fanatici, integralisti i nacionalisti pretvaraju u pakao, a politikanti u koristan instrument za dobijanje glasova na izborima.
Indija je zahvaljujući političkoj dinastiji Nehru–Gandi uspevala decenijama da izbegne zamku verskog integralizma i nacionalizma u koji je Pakistan upao gotovo odmah po proglašenju nezavisnosti 1947. Međutim, sa dolaskom populista i nacionalista Narendre Modija, Indija je dobila političko vođstvo koje se savršeno ogleda u pakistanskom vojnom režimu.
Rezultat nacionalističko-populističke vlasti Modija u Delhiju i pojačane brutalne represije u Kašmiru jeste okretanje mladih generacija protiv centralne vlasti i otvaranje vrata za terorističke organizacije koje finansira Islamabad.
Prvi put se događa da su u Kašmiru lokalni teroristi brojniji od “uvezenih” iz Pakistana. Raspirivanje verske mržnje ide u korist premijera Modija koji već oseća miris pobede na izborima u Indiji na programu u aprilu i maju. Bildovanje patriotizma pred izjašnjavanje građana je oduvek sport u kojem nacionalpopulisti prednjače, pogotovo u prisustvu arhineprijatelja.
Pakistan i Indija su za 78 godina od proglašenja nezavisnosti već četiri puta ratovali. Međutim, mržnja koja postoji između hinduista i muslimana ima mnogo dublje korene, a trovekovna kolonijalna vladavina Britanaca je praktično cementirala animozitet zloupotrebljavajući sve moguće razlike: od verskih do jezičkih. Rezultati se vide u postavkama muzeja u Nju Delhiju, Islamabadu i Lahoru koje svedoče o zločinima i zverstvima druge strane i ćute kao zalivene o sopstvenim.
Malo ko u današnjoj Indiji i Pakistanu, a možete misliti tek u ostatku sveta, čuo je za bitke kod Samugara i kod Deoraja 1658. i 1659. godine. Bitke u kojima je poražena ideja o svetlom, radosnom i tolerantnom islamu koju je zagovarao Dara Šukoh, najstariji sin šaha Džahana poznatog po tome što je izgradio Tadž Mahal za svoju neprežaljenu suprugu Mumtaz Mahal. Sa bojnog polja je izašao kao pobednik Aurangzeb, Džahanov mlađi sin, barjaktar mračnog, brutalnog i reakcionarnog islama.
Ko je imao priliku da čita kapitalno delo Dara Šukoha “Spajanje dva okeana”, shvata kakvu je islam i indijski potkontinent imao nesreću da predodređeni Džahanov sin ne postane veliki mogul Indije, a da se na tron popne njegov zatucani brat Aurangzeb.
Šukoh je bio prosvetljena, obrazovana, načitana osoba, ljubitelj umetnosti, otvoren prema naučnim dostignućima: bio je idealni naslednik svog oca i dede koji su zagovarali i sprovodili politiku mirnog suživota muslimana i hinduista. Naziv dela “Spajanje dva okeana” aluzija je na spajanje islama i hinduizma koji su sastavljeni od brojnih “mora”.
Šukoh je bio spreman da napravi korak dalje u reformama Mogulskog carstva i pacifikacije između muslimana i hinduista koje su započeli njegov deda Ahbar i otac Džahan. Ahbar je ukinuo harač, odnosno džiziju, koji su plaćali svi koji nisu bili muslimanske vere, a Šukoh je želeo da izjednači status muslimanskih i hinduističkih bogomolja, ukine sve oblike diskriminacije na verskoj osnovi, omogući ulazak hinduista u državni aparat uključujući i kraljevski dvor.
Uzurpator Aurangzeb pripadao je najgoroj vrsti tirana: asketa, ograničen, zao i fanatik u svojoj verskoj nastranosti. Vratio je tadašnju Indiju vek i po unazad, u vreme dolaska osnivača mogulske dinastije Babura. Uspostavio je ponovo harač, najrigidniji oblik šerijata, uništavao je hinduističke hramove, rušio je statue Bude i donosio ukaze kao što su zabrana muzike, pevanja, plesanja. Vladavinu surovog tiranina mogulsko kraljevstvo je platilo svojim nestankom po njegovoj smrti, ali mržnju koju je posejao Aurangzeb, žanju današnji muslimani i hinduisti u Indiji i Pakistanu.
Mogulsko carstvo je bilo toliko iznureno despotskom vladavinom Aurangzeba da je padalo deo po deo pod kontrolu kolonijalne britanske vlasti. Indija je i pre 300 godina bila jedan od najnaseljenijih prostora na planeti. Englezi nisu mogli da vladaju Indijom upotrebom sile jer prosto nisu imali dovoljno vojnika koji bi mogli da uguše eventualne pobune. Zato su iskoristili plodno tlo koje im je ostavio Aurangzeb i primenili klasičnu politiku “divide et impera”.
Englezi su da bi lakše vladali podržavali sve vrste podela, od verskih do onih po kastama, birali su vojnike iz najratobornijih plemena i krajeva, favorizujući muslimansku manjinu. Tokom 19. veka Englezi su odigrali i važnu ulogu u jezičkom odvajanju muslimana i hinduista sponzorišući upotrebu persijskog pisma među muslimanima a pisma abugida među hinduistima.
Beskrupulozna eksploatacija prirodnih bogatstava Indije, bezobzirno ubiranje poreza i regrutacija vojnika za imperijalnu vojsku bili su glavni ciljevi britanske krune. Razvoj Indije u očima Londona bio je kontraproduktivan jer bi samo stvorio konkurenciju britanskoj industriji.
Za britansku kolonijalnu vladu muslimani u Indiji su bili “korisni idioti” za držanje pod kontrolom hinduističke većine. Zemljoposednici, trgovci, imućni ljudi, lokalno plemstvo je u dobroj meri bilo muslimansko i samim tim prirodan saveznik kolonijalnih vladara u odnosu sa većinskim hinduističkim stanovništvom.
U vojsci i policiji su takođe bili privilegovani i obrnuto proporcionalno zastupljeni u komandnom lancu u odnosu na broj muslimana u tadašnjoj Indiji. S druge strane, hinduisti su bili dominantni u birokratskom aparatu. Posle separacije 1947. godine govorilo se da su Pakistanci dobili generale i vojsku a Indijci birokratiju kao nasledstvo od kolonijalnih vladara.
Britanci su od nastanka Muslimanske lige podgrevali različitosti sa Indijskim nacionalnim kongresom. Tako se došlo do situacije da su se hinduisti i muslimani slagali samo oko želje da Britancima što pre vide leđa. Lider muslimana Muhamed Ali Džina je još pre Drugog svetskog rata doneo odluku o formiranju “zemlje čistih”, odnosno Pakistana, iako u prvih 20 godina svog političkog delovanja nije zagovarao ideju secesije. Ali Džina je dobio podršku Londona za stvaranje Pakistana pod uslovom da muslimani Indije budu verni britanskoj kruni do završetka Drugog svetskog rata.
S druge strane, samo se Gandi, među liderima hinduističke većine, istinski zalagao za jedinstvenu Indiju, zajedničku državu hinduista, muslimana, Sika i svih drugih vera. Generalna proba za ono što će se dogoditi 1947. godine odigrala se godinu dana ranije u Kalkuti. Lider Muslimanske lige Ali Džina frustiran odugovlačenjem u pregovorima o odlasku Velike Britanije i podeli Indije pozvao je sve muslimane na jednodnevni protest 16. avgusta 1946. godine. U gradu Majke Tereze planuli su međuverski sukobi koji su odneli preko 4.000 života i proširili se po celom potkontinentu. Cilj je bio očigledan: pokazati da zajednička država nije moguća.
Mahatma Gandi je pokušao da odigra poslednju kartu u engleskom stilu: ponuditi Ali Džini da bude prvi premijer jedinstvene Indije. Harizmatični lider indijskog nenasilnog otpora Britancima sudario se s nepremostivom preprekom u svom Indijskom nacionalnom kongresu. Niko, počev od njegovog naslednika Nehrua, nije želeo da podrži njegov predlog, istina je da ni sam Nehru nije želeo dogovor sa Ali Džinom. Svestan onoga što se sprema, razočarani Gandi se povukao i odbio je da učestvuje u proslavi okončanja trovekovne kolonijalne vladavine Londona i rađanja nove Indije.
Jedan od najkrvavijih etničkih sukoba koje pamti čovečanstvo imao je svoj epicentar u Pandžabu. Reč je o srcu Indije, kolevci svih indijskih država, u kojem su jedni pored drugih vekovima živeli muslimani, hinduisti i Siki. Samo u Pandžabu je ubijeno 200.000 ljudi, dok je u jednogodišnjem etničkom čišćenju s jedne i sa druge strane ubijeno više od milion osoba.
Preko 15 miliona ljudi je prisilno ili dobrovoljno napustilo svoje zavičaje da bi se našli na “pravoj” strani granice. Hinduisti su gotovo svi proterani sa teritorije današnjeg Pakistana, dok su muslimani u Indiji praktično obezglavljeni pošto se kompletna politička, intelektualna, vojna, društvena, naučna elita preselila u “zemlju čistih”. Ostali su samo siromašni, nepismeni i oni koji nisu imali mogućnost da odu.
Gandi, tužan i razočaran, skupio je poslednje svoje snage da se bori protiv, u njegovim očima, bratoubilačkog rata. Pred njegovim očima je nestajala ideja o Indiji ambasadoru pacifizma u svetu. Svojim angažmanom i pretnjom da će gladovati do smrti uspeo je da spreči stanovnike Delhija da započnu versko-građanski rat. Nedugo zatim ga je ubio jedan hinduistički fundamentalista. Paradoksalno, ono što Gandi nije uspeo za života, uspeo je svojom smrću: zaustavio je građanski rat. Gandijeva smrt je delovala otrežnjujuće na usijane duhove u Indiji i ratni bubnjevi su utihnuli.
Indija i Pakistan su krenuli različitim putevima. Pakistan je imao nesreću da Ali Džina umre godinu dana posle proglašenja nezavisnosti Pakistana. On nije bio zadojen islamskim fundamentalizmom, njega nije interesovalo da brani islam, nego ljude. Zato je u svom govoru po proglašenju nezavisnosti govorio o Pakistanu kao laičkoj državi u kojoj ima mesta za sve. To što je Pakistan postao islamska republika, država koju su zarobili islamski integralisti, korumpirani generali, devijantna obaveštajna služba u kojoj se ne zna dokle seže država i dokle stižu pipci kriminalaca i fundamentalista, nije krivica Ali Džine.
Indija je prošla bolje na istorijskoj lutriji zahvaljujući Nehruu. Prvi indijski premijer je tokom 17 godina vladavine uspeo da postavi Indiju na kolosek laičke i moderne države. Ako je tačno da nije želeo zajedničku državu sa Pakistanom, isto tako odgovara istini da Nehru nije stvarao Indiju samo po meri hinduista kao zemlju u kojoj neće biti mesta za muslimane i druge.
Poslednje kukavičje jaje koje su Britanci podmetnuli Indijcima bilo je povlačenje granice između Pakistana i Indije. Kralj-namesnik lord Mauntbeten igrao je ulogu navodnog neutralnog posrednika u pregovorima Nehrua i Ali Džine. Sve je bilo izrežirano u tom igrokazu, uključujući granicu koju je nacrtao Siril Redklif i plan podele na kojem je stajao potpis Mauntbetena.
Redklif nije imao nikakvog iskustva sa Indijom, njenim regionima, verskom podelom, nije čak bio ni bogzna kako upućen u međunarodnu politiku. Pored tzv. Redklifove linije koja je delila nekadašnju koloniju na Indiju i Pakistan, upotrebljavan je i tzv. Instrument prisajedinjenja. Radi se o mehanizmu koji je omogućavao lokalnim vladarima da se opredele na kojoj strani granice žele da se nađu.
Tu u igru ulazi Kašmir i njegova anomalija. Po pravilu su u Indiji lokalni vladari bili muslimani, a populaciju su činili u većini hinduisti. Kašmir je imao obrnutu situaciju: većina stanovništva je bila (danas je i dalje) muslimanska, a vladar je bio hinduista. Veruje se da je Nehru znao za britanski plan, budući da je bio u prisnim odnosima sa ledi Edvinom, suprugom kralja-namesnika, ali i sa samim lordom Mauntbetenom.
Štaviše, pojedini istoričari smatraju da je bio posredi “menage a trois”, imajući u vidu Nehruova iskustva iz univerzitetskih dana u Velikoj Britaniji, Mauntbetenovu reputaciju i sklonost ledi Edvine ka “egzotičnim” muškarcima. Kašmir je za Nehrua bio važan iz tri razloga. Prvi je bio strateški, drugi zbog vodenih tokova koji prolaze kroz taj region, i treći je bio sentimentalni: Nehruova familija po očevoj liniji je vodila poreklo iz Kašmira.
U svakom slučaju, indijske trupe su bile spremne da uđu u Kašmir istog sekunda po potpisivanju Instrumenta prisajedinjenja Indiji od kašmirskog maharadže. Zahvaljujući brojčanoj nadmoći hinduisti su odneli pobedu u Prvom indijsko-pakistanskom ratu i potisnuli muslimanske snage, zauzimajući dve trećine Kašmira. Na indijskoj strani je stvoren Džamu i Kašmir, a na pakistanskoj Gilgit Baltistan.
Kašmir je bio teatar i Drugog indijsko-pakistanskog rata 1965. godine. Pakistanska vojska je pokušala da izvrši tenkovski desant na Kašmir uz pomoć lokalnog muslimanskog stanovništva. To je prouzrokovalo najveću tenkovsku bitku posle Drugog svetskog rata, a Indija je izašla kao pobednik, dok je prekid vatre uspostavljen uz posredovanje UN.
Treći indijsko-pakistanski rat 1971. godine je zaobišao Kašmir pošto se odigrao na istočnim granicama Indije i rezultirao je odvajanjem Bangladeša od Pakistana. U predvečerje 20. veka imali smo i četvrtu epizodu indijsko-pakistanskog ratovanja. Ispravnije bi bilo reći – malo ozbiljnijeg incidenta, pošto je Indija odgovorila energično na zauzimanje pojedinih isturenih mesta indijske armije u planinama Kargila u Kašmiru.
U suštini Pakistan je posle poraza 1965. godine promenio taktiku u borbi za Kašmir. Pošto su u Islamabadu shvatili da nemaju nikakve šanse u frontalnom ratu sa Indijom – Delhi ulaže godišnje blizu 60 milijardi dolara u naoružanje, Pakistan jedva 10 milijardi, Indija je u poslednjih 30 godina jedna od najbrže rastućih ekonomija, dok je Pakistan u permanentnoj dužničkoj krizi, Indija je stigla do 1.350.000.000 stanovnika, a Pakistan ima 210.000.000 – prešli su na nekonvencionalne vidove borbe, to jest na upotrebu terorizma i urbane gerile. Jedini segment u kojem Pakistan može da parira Indiji jeste broj nuklearnih bojevih glava, pošto se procenjuje da obe zemlje imaju oko 80 na raspolaganju.
Od osamdesetih godina Islamabad je intenzivirao finansiranje, obuku i logističku podršku muslimanskim separatističko-terorističkim pokretima u Kašmiru. Na to je Delhi odgovorio pojačanom i brutalnom represijom. Cena: preko 40.000 ljudi izgubilo je život u poslednje tri decenije. Najpoznatije terorističke grupe Džaiš-e-Muhamed (Muhamedova vojska) i Lashkar-e-Taiba (Vojska pravednika) proizvod su pakistanske obaveštajne službe, odnosno nastale su u istoj kuhinji koja je kreirala talibane u Avganistanu i seriju drugih terorističkih organizacija. Muhamedova vojska i Vojska pravednika odgovorne su za čitav niz terorističkih akcija, uključujući i najkrvaviju u Mumbaju 2008. godine kada je 166 ljudi izgubilo život i poslednji 14. februara kada je ubijeno više od 40 ljudi.
Pakistan je od svog nastanka igrao dvostruke a ponekad i trostruke igre. Lišen prirodnih bogatstava, Pakistan sve vreme koristi svoj geostrateški položaj. Islamabad je tokom Hladnog rata uživao političku i ekonomsku podršku SAD pošto je Vašington s podozrenjem gledao na Nehruovu Indiju i njene “socijalističke” simpatije. Invazija SSSR-a na Avganistan učinila je pakistanske generale još bitnijim za Pentagon, kao i Islamska revolucija u Iranu. Kada je bauk komunizma ispario sa SSSR-om, isplivao je muslimanski terorizam kojem je u dobroj meri doprinela pakistanska obaveštajna služba.
Posle poluvekovnog trpljenja laži, prevara i podmetanja, Vašington je shvatio da u Islamabadu nema ni generala, ni političara, ni direktora obaveštajne službe kojem se može verovati. Sjedinjene Države ne mogu u potpunosti da dignu ruke od Pakistana, ali su već ostavile prilično veliki prostor u koji su uletele Kina i Saudijska Arabija.
Kao što je nekad Amerikancima trebao Pakistan u funkciji protiv širenja komunizma i držanja na oku Indije, tako je danas Kinezima Pakistan neophodan za realizaciju mastodontskog projekta Novog puta svile i kao saveznik protiv prirodnog takmaca Indije. Osim što Pakistanu stavlja dužničku omču oko vrata, Kina štiti Pakistan u Savetu bezbednosti UN. Peking je, primera radi, blokirao na Ist Riveru stavljanje na listu terorista Pakistanca Masuda Azhara, lidera terorističke organizacije Muhamedova vojska. Sponzora i saveznika Islamabad ima i u Saudijskoj Arabiji pošto je za Rijad veoma važan u sukobu sa Iranom, odnosno držanju Teherana u sendviču.
Drugim rečima, bez svog geostrateškog položaja i nestabilnog Avganistana, Pakistan bi bio jedna otpadnička teroristička država, u dugovima do guše, prepuštena na milost i nemilost svojim bogatim i moćnim komšijama: Kinezima i Indijcima. Dovoljno je da Kinezi zaustave dotok novca a Indijci vode – Ind i njegove pritoke prolaze upravo kroz indijski deo Kašmira pre nego što uđu u Pakistan – i mogla bi da se ostvari opaska pojedinih hinduističkih političara, tokom pregovora o razdvajanju 1947. godine, da će muslimani, pre ili kasnije, moliti da se vrate u zagrljaj Indije.
Piše Željko Pantelić/Velike priče
