Već je potrošeno 100 miliona KM, za peglanje starih dugova, i taj će zajam građani Srpske vraćati decenijama, a valja se zadužiti za još milijardu evra za remont pruga i voznog parka.
Gle čuda, Kinezi su se su se već zanimali za “ogroman potencijal” koji imaju pruge u Srpskoj, čak su najavili da će evropsko sjedište svoje državne željezničko-inženjerske kompanije iz Varšave preseliti u Banjaluku.
Kome je teško da poveže cifre s početka naše priče i najave “kineskih investitora” neka proguglaju kako su Kinezi postali većinski vlasnici čuvene grčke luke Pirej i još čuvenije Kenijsko-ugandske željeznice, koja povezuje Indijski okean i Viktorijino jezero i prevozi milijarde tona robe.
Ako se krene u poduhvat rekonstrukcije zakorovljenih pruga i nabavke novih vozova, sve će to, na ovaj ili onaj način, platiti narod. Ali ne narod kineski, nego narod Republike Srpske.
Ako ćemo pravo, čestiti narod republičkosrpski samo žanje ono što je posijao i kusa ono što je dozvolio da mu moćnici zakuvavaju prije 10, 20, 30 godina.
Nije se niko bunio kad su direktori Željeznica RS nemilice zapošljavali svoje kumove i partijske drugove, a priča se da je jedan od njih, koji je bio poslanički kandidat, pred izbore zaposlio čitavo selo.
Nije niko izašao na ulicu niti gađao smrdljivim jajima sjedište najvećeg gubitaša u Srpskoj, ali su mnogi gledali kako da se udjenu u tu jednačinu i ogrebu se za neko “lezi hljebe da te jedem” radno mjesto.
Kad su gospodari pruga svi redom, od skupštinske komisije do Ministarstva saobraćaja i menadžmenta Željeznica RS, voljno ili nevoljno, gurali giganta u milionske minuse, niko nije ni ušima mrdnuo.
Čak ni kada su direktora iznosili iz kabineta mrtvog pijanog i kada je jedan od šefova “vodio” kao zaposlenog svog sina koji je bio u zatvoru, i kada se ubio jedan od bivših rukovodilaca koji je mnogo znao… niko nije ni pisnuo.
Uglavnom, željeznica, nesuđena zlatna koka Republike Srpske, tavori na slijepom kolosijeku i čeka da je neko pokupi. Ko god da bude mušterija, ponuda će biti nepristojna.
Šanse za pristojnu ponudu, ili čak bogatu udadbu, propuštene su još devedesetih, kada je svijet bio osjetljiv na patnje naroda u BiH, a potencijalni kreditori i donatori puni para.
