Zašto vas toliko boli veronauka?

Zašto vas toliko boli veronauka?

Nije to rana već lek…

Objašnjava mi otac školske drugarice mlađe kćeri kako je suštinski važno i preko potrebno izboriti se protiv veronauke u školama!

Dakle, „izboriti se“, jer za njega i mnoge njemu nalik to je borba, a mi bi, valjda, trebalo da kao nekakva gerila spasimo decu iz čeljusti tog suštog zla, jer veronauka je to, aman…

Na stranu što je veroučitelj divan i blag čovek koji sa decom razgovara, ne stane pred njih i ispredaje šta ima, no razgovara, „ispoveda“ im se i sluša njihove „ispovedi“…

Ipak, mi treba da se izborimo protiv te pošasti, jer..?

Ne znam zbog čega, verujte, valjda je moderno biti „emancipovan“, „korporativnog duha“, timbildigovan“ i „okrenut budućnosti“, pretpostavljam?

E, sad, taj isti čovek, koji slavi slavu, koji je krstio decu, veli da to čini poštujući tradiciju, ali da nas vera i crkva sputavaju da idemo napred.

E, sad, kako mu/im objasniti da već dve i nešto hiljade godina idemo napred upravo sledeći trag vere?!

Kako mu/im objasniti da nas ljudima čini ono u nama, da ćemo poneti i podneti onoliko koliko verujemo, a verujemo onoliko koliko smo svesni da se dobrim dokazujemo vremenima budućim, a ne ovome prolaznom trenu?

Taj korporativni (zlo)duh je koliko ćeš zagrabiti da tebi bude dobro, a vera u Gospoda je koliko ćeš ostaviti da se svakome nađe koliko mu treba.

Ne materijalnoga, to se stiče i gibi, no duhovnoga i duševnoga, jer ako deci ostavim bogatstvo trajaću koliko i novci, ali ako im ostavim temelje valjanih duša- trahaću doveka!

Ne kroz sebe već kroz Gospoda i Sina Gospodnjeg jer valjanosti me nije naučilo jurcanje za mahnitom svetinom već koračanje sa sobom…

To što on/oni nazivaju poštovanjem tradicije zar nije što i veronauka?!

Čega je tradicija plod ako ne vere, a šta je nauka o veri do nauka o tome kako da se ne ravnamo jesmo li bolji od drugih, no jesmo li danas bolji od sebe jučerašnjeg?!

Nije ovo nikakvo pusto naklapanje već iskrena vera da je žrtva Hristova ona brana u nama što ne da da mutne vode nadođu i preliju, da nas potope, da nas olupaju o stene samoljublja i prolaznosti.

Zašto vas toliko boli veronauka? Nije to rana već lek.

Dolaze li deca uplakana kućama, ili puna smisaonih pitanja na koja nemate odgovore pa je za ćutnju najlakše okriviti veru?!

To što vi živiti nudi pustu ćutnju, vera uči blagorodnoj tišini, a u toj tišini čovek uzrasta u čoveku, verujte.

Hoće li nam deca biti bolja i hoće li im biti bolje ako ih učimo da je život koliko ograde da se čuvaju od drugih, ili koliko raskuju ograda da se čuvaju od sebe koji su sebi dovoljni?

No, najlakše je za sve naše padove i malodušnosti uprti prstom na crkvu, blagu majku koja ćuti, ne osuđuje, čeka decu da joj se vrate.

Najkalše je osuditi one koji se mole za nas i kada se mi ne molimo za sebe.

Najlakše je živeti u strahu, hraniti ga, zavetovati ga deci da žive u senci naših neuspeha da budemo uspešni…

Najlakše je uspeh meriti pitanjima na koje nemamo odgovore i živeti u opseni da što manje znaš- to si manje nesrećan!

Neće ni veronauka dati deci sve odgovore, ali će ih raskrilatiti da ih traže jer vera i crkva nisu zbeg zatucanih no dom nesputanih.

Vera je i da ponekad posumnjaš u Gospoda, ali nevera je tuga da vazda sumnjaš u sebe.

I da se gde mimoiđem sa Bogom putevi će nam se ukrstiti jer ne mogu da živim a da ne tragam za sobom, najboljim u sebi, a kad se sa sobom mimoiđeš poznati se nećeš, sve da na sebe natrapaš- videćeš stranca.

Na posletku, ako vam je veronauka najveći problem u životu onda problema nemate jer vam je život koliko ćete dograbiti, a ne koliko ćete ostaviti da se drugima nađe…

Piše: Mihailo Medenica

IN4S

CATEGORIES
Share This