Zašto Srbija ne može da uvede sankcije Rusiji

Zašto Srbija ne može da uvede sankcije Rusiji

“Visoka podrška Rusiji u Srbiji ima svoje temelje u preduslovima građenim punih dve decenije, ali se tiče i događaja tokom građanskog rata u Ukrajini od 2014. godine naovamo. Zbog toga je i uvođenje sankcija Rusiji, po uzoru na zapadne zemlje – nemoguće. To ne predstavlja pitanje iz domena spoljne, već unutrašnje politike. Takav korak bi, stoga, značio krupne unutrašnje lomove i ogromnu destabilizaciju”

Piše: dr Dušan Proroković

Visoka podrška Rusiji ili uopšte simpatije prema „ruskom faktoru“ u srpskoj javnosti fenomen je sam po sebi. U zavisnosti koja istraživačka pitanja su postavljana i u kom intervalu su ankete vršene, ta podrška ispitanika fluktuirala je od 50 do čak 85 posto.

Pored ostalih razloga, istorijskih ili religijskih, na primer, ključnu ulogu u oblikovanju javnog mnjenja igraju i – politički.

S jedne strane, zapadni odnos prema Srbiji, kontinualni pritisci po raznim temama, ogromna „brljotina“ na Kosovu i Metohiji i razočarenje u propali koncept evrointegracija uticali su na dodatno ograničavanje američkih, britanskih i evropskih „upliva“ među „široke narodne mase“.

Uprkos investicijama u medije, nevladin sektor i dubinsko kontrolisanje političke elite. S druge strane, zahvaljujući jačanju ruske političke i vojne moći, Moskva se u velikom stilu vratila u globalnu geopolitiku, ponovo postala respektabilna velika sila. Otuda rast očekivanja srpske javnosti, koja su neretko bila i nerealna.

Uglavnom, preduslovi za podršku ruskoj poziciji postojali su i pre eskalacije ukrajinske krize. Međutim, iako se ta podrška u određenoj meri zasniva na utvrđenoj (geopolitičkoj) inerciji ili (političkoj) intuiciji, postoji još nekoliko stvari zbog kojih je ona izražena. Zahvaljujući njima, nameće se i odgovor: zašto srpska javnost ne podržava Ukrajinu?

Sukob sa Zapadom

Prvo, sukob koji se upravo rasplamsao do krajnjih granica više je konflikt SAD i Rusije. Ukrajina je poslužila kao sredstvo za agresivne namere NATO-a, a politička elita u Kijevu koja je na tu ulogu pristala ključno je doprinela nesreći koju gledamo.

Procenjujući tokom prethodnih godina da Rusija neće vojno reagovati, broj provokacija na liniji razgraničenja se uvećavao, diplomatski pokušaji su ignorisani, a za ispunjavanje potpisanog u Minsku i potom verifikovanog rezolucijom Saveta bezbednosti nije pokazivana ni minimalna zainteresovanost. Mir se mogao sačuvati poštovanjem dogovorenog.

Drugo, provokacije su operacionalizovane kroz neprestana granatiranja objekata u Donbasu i diverzantske aktivnosti (Aleksandar Zaharčenko, najvažnija politička figura u Donjecku, ubijen je avgusta 2018. godine posle diverzantskog upada), uz povremena najavljivanja „konačnog rešenja“.

Predsednik Porošenko svojevremeno je podvukao: „Mi ćemo imati posao, oni neće. Mi ćemo imati penzije, oni neće. Mi ćemo imati dečiji dodatak, oni neće. Naša deca će ići u škole i vrtiće, njihova će sedeti u podrumima. Upravo tako ćemo dobiti ovaj rat.“

Da li je na to iko reagovao, pretio sankcijama, politički upozoravao? Civilno stanovništvo je ginulo i patilo. Dinamika razvoja sukoba nešto je drugačija nego što na Zapadu predstavljaju, a njihove regionalne ispostave uredno prenose.

Treće, Ukrajina danas, posmatrano sa političkog i institucionalnog nivoa, nije zemlja od pre osam godina. Okolnosti su promenjene do neprepoznatljivosti.

Novi politički diskurs utemeljen je na ekstremnom antiruskom postavljanju, gradi se kult Stepana Bandere, političari profila Tjagniboka, Turčinova i Ljaška imadoše ili i dalje imaju izvesne role. Paravojne formacije ekstremističkog (pojedine i neonacističkog) ideološkog usmerenja predstavljene su kao udarne pesnice u borbi za slobodu i nezavisnost. Paljenje nevinih ljudi u Odesi od strane pripadnika zloglasnog „Azova“ jedna je od njihovih akcija. O akcijama dobrovoljačkih bataljona „Ajdar“ i „Donbas“ takođe je moguće dugo pisati. To se ne može zamenom teza u propagandnom ratu sakriti.

Četvrto, i pored toga što skoro deceniju traju temeljne promene unutar zemlje, ostaje otvoreno – o kojoj se Ukrajini može razgovarati? Navedene promene sprovođene su uz konstruisanje veštačkih političkih narativa, suštinske opstrukcije političkog angažovanja svakoga ko drugačije misli (Viktor Medvedčuk poslednji je u nizu), donošenje diskriminišućih zakona prema ruskojezičnom stanovništvu i surovo nametanje identitetskih obrazaca. Ukrajina je podeljena, manje po verskim i etničkim vertikalama, više po kulturno-jezičkim dijagonalama.

Pitanje unutrašnje politike
U savremeni ukrajinski identitet utkani su i Rusi i Malorusi, i Ukrajinci koji govore ruski, i zaporoški Kozaci i zakarpatski Rusini, po svemu posebni Odesani. Nametnutim identitetskim obrascem promovisano je galicijsko – zapadnoukrajinsko kao sveukrajinsko, što je bilo strano delovima stanovništva i indukovalo podele.

Kada na Zapadu govore o podršci ukrajinskom, onda se ne podržavaju sve različitosti i kompleksnosti, već isključivosti i simplifikovani pogled na stvarnost, upravo ono što je uzrok podela.

Zbog medijske buke koja je u prvim danima rata najjača, to se neće uočiti, ali kako vreme bude prolazilo, postaće jasnije i da se među čitavim grupama unutar Ukrajine ruska vojna intervencija shvata sasvim drugačije od onoga što govore Zelenski i Kličko. Za mnoge, koji trpe različite pritiske i pretnje svih ovih godina, dolazak ruske vojske biće oslobođenje.

Sasvim moguće, onima koji kreiraju medijsku sliku, zaposlenima po nevladinom sektoru i delovima srpske političke elite – ovo su nepoznate stvari. Ali to ne znači i da su to nepoznate stvari javnosti, odnosno onim delovima političkog mnjenja zainteresovanog za ovu konkretnu stvar.

O ratu u Donbasu, dešavanjima u Ukrajini i reakcijama Rusije mnogo se pisalo prethodnih godina, još više je izveštavano sa raznih „alternativnih kanala“, to je činjenica koja se u analizi postavljanja srpske javnosti ne sme ignorisati. Stepen informisanosti nije mali, niti je ograničen na puko prevođenje tekstova i vesti sa udarnih zapadnih portala i televizija.

Visoka podrška Rusiji u Srbiji ima svoje temelje u preduslovima građenim punih dve decenije, ali se tiče i događaja tokom građanskog rata u Ukrajini od 2014. godine naovamo. Zbog toga je i uvođenje sankcija Rusiji, po uzoru na zapadne zemlje – nemoguće. To ne predstavlja pitanje iz domena spoljne, već unutrašnje politike. Takav korak bi, stoga, značio krupne unutrašnje lomove i ogromnu destabilizaciju.

Raspoloženje javnosti i prema Rusiji i prema ruskim akcijama u Ukrajini sasvim je drugačije nego drugde, i sa tim se mora računati.

Izvor: Sputnjik

CATEGORIES
Share This