Otkrila je da su u Republici Srpskoj godinama na prvom mjestu novac i lični interesi, pa tek onda ljudski životi.
Potvrdila nam je da institucije koje debelo plaćamo ćute na pitanja o zataškavanju nezakonitih radnji.
Otkrila nam je i da još uvijek postoje hrabri koji bi pričali o kriminalu u ispitnim centrima, samo nema onih koji će ih slušati.
Ovakvim ljudima treba odati posebno priznanje, jer su to istinske patriote koji žele dobro svima, ali koje je sistem proglasio izdajnicima.
Iako na kriminal ukazuju godinama, iako su u više navrata sami bili na meti kriminalaca, iako im je egzistencija ugrožena zbog svega, ne žele odustati od borbe.
Kamo sreće da je takvih više i u drugim oblastima, ali nažalost većina je odlučila da ćuti. Zbog čega?!
Zar je ćutati pametno, ako se zna da zbog tišine sve više mladih gubi život na putevima ili je ćutanje odobravanje, jer nam se djeca ne moraju patiti u životu, pa pored silnog “učenja”, barem ne moraju učiti i testove o polaganju saobraćajnih propisa?!
Statistika odavno upozorava da je broj mrtvih u saobraćajnim nesrećama na putevima u Srpskoj i 10 puta veći nego na putevima u „izdajničkoj“ Evropi.
Zar je normalno vozačku dati u ruke nepismenima i onima koji nisu prošli nijedan čas obuke, ni teorijske, ni praktične, a o ljekarskim pregledima da i ne govorimo.
Naravno da je u nakaradnom sistemu sve ovo normalno, ali sami smo krivi.
Da, sami smo krivi što živimo u ovakvom sistemu i što smo dozvolili da nam djeca žive u njemu.
Moglo je drugačije, da smo samo malo hrabriji bili, ali sada je već kasno.
