Vojvoda

Vojvoda

Momčilo Đujić pravoslavni sveštenik, videvši da samo krstom i molitvom neće uspeti da spasi srpski narod od ustaša, skinuo je mantiju, krst je ostao na grudima, Hrist u molitvama, pušku o ramenu krenuo u odbranu svojih sunarodnika

Piše: Mišo Vujović

Zima je, kamen puca od hladnoće. Ratna devedeset treća. Pada Maslenica, ustaške snage polako otvaraju vrata Republike Srpske Krajine. U kući haos, vojska sastavljena od lokalnog stanovništa naoružanog inatom i podelama. Babićevci, Martićevci, Hadžićevci, Kepovi, Vukovi i narod, prost, čestit, marljiv i vredan, zbunjen i dezorjentisan.
Vozimo se po dalmatinskom zaleđu novim belim rendžoverima. Udobne jake mašine stižu do prvih linija fronta:

“ Ovo nam je poslao vojvoda Momčilo Đujić, naš zaštitnik bez koga srpsko uvo na ovim prostorima ne bi preteklo u Drugom Svetskom ratu”, kaže naš vozač i odvrće Baju Malog Knindžu.

“ Vrati se vojvodo na Dinaru ponovo, vrati se vojvodo gde si ratovo”.

Upućeni tvrde da vojvoda Đujić i pored velike želje da poseti zavičaj nije imao poverenje u prekomponovane komuniste, a podele su ga jako bolele što ga je dodatno obeshrabrivalo da poseti zavičaj.

Vojvoda Momčilo Đujić je i na Američkom tlu ostao komandant svoje Dinarske divizije. Mnogima je obezbedio poslove u raznim oblastima od trgovine, zanatstva, hotelijerstva, ugostiteljstva, transporta.

Momčilo Đujić je do zadnjeg časa bio autoritet kod svojih saboraca i njihovih potomaka, nastojeći da ih drži na okupu, da to jedinstvo prenesu i na mlađe naraštaje, da posluju među sobom i podržavaju jedni druge. Na jednom uzvišenju iznad San Dijega, sedamdesetih godina prošlog veka podignuta je monumentalna građevina – hram nalik na Gračanicu.

Najpre u Indiani kasnije u San Dijegu gde je, na periferiji ovog grada, u blizini granice sa Meksikom sahranjen 1999.godine.

Momčilo Đujić pravoslavni sveštenik, videvši da samo krstom i molitvom neće uspeti da spasi srpski narod od ustaša, skinuo je mantiju, krst je ostao na grudima, Hrist u molitvama, pušku o ramenu krenuo u odbranu svojih sunarodnika.

Da nije bilo popa Momčila Đujića srpskog uveta u Dalmaciji i zaleđu ne bi ostalo, a da smo imali još desetak takvih junaka Srbi bi danas bili većina u Hrvatskoj i ne samo u Hrvatskoj. I njegov učinak, nemerljiv ovo vremenskim merama, bio bi još veći da komunisti nisu agitovali i zbunjivali narod tako da su mnogi ostali i završili u ustaškim jamama.

Slava i pokoj duši ovom hrabrom čoveku i njegovim saborcima ma gde počivali.

 

IN4S

CATEGORIES
Share This