Vječno ponavljanje istog

Vječno ponavljanje istog

piše Radovan Kalabić

Bivalo je u našoj političkoj prošlosti primera da kandidati na izborima ulaze u skupštinu sa samo dva dobijena glasa. Tzv. dvoglasci zauzimali su poslaničke skamije na onim čuvenim i višestruko ponavljanim, dopunskim izborima iz 1882. Na njima se biralo sve dotle dok kompletni sastav parlamenta nije postao jednostranački. A prema proklamovanim političkim načelima – reformatorski, modernizatorski i europejski. Ekskluzivno pravo na takav sastav skupštine, kao i monopol na vođenje moderne i evropske politike u Srbiji, prigrabila je za sebe onovremena Napredna stranka. Ispostavilo se – sasvim neopravdano.
Bivalo je u našoj istoriji i slučajeva otvorenog prekrajanja, ali i brutalnog poništavanja izborne volje naroda, kao posle onih izbora iz septembra 1883. Tada su Pašićevi radikali i liberali Jovana Ristića ubedljivo trijumfovali nad dvorskom naprednjačkom strankom. Oni su zajedno osvojili 106 od ukupno 130 poslaničkih mandata. Međutim, pobednici na izborima ne samo što su bili onemogućeni da formiraju skupštinsku većinu i vladu nego su čak i fizički sprečeni da uđu u zdanje namenjeno zasedanju najviših predstavnika naroda.
Kako je to izvedeno?
Vrlo jednostavno.
Kralj Milan, koga je pronicljivi, uvek odmereni i suzdržani profesor Slobodan Jovanović okarakterisao i kao maniaka, mandat za sastav nove vlade poverio je Nikoli Hristiću. Hristić je bio njegov lični poverenik i odani obrenovićevac. On je u jednom jedinom danu jednim ukazom sazvao radikalsko-liberalsku skupštinu, a drugim je raspustio!
Tako se Hristić upisao u našu političku istoriju kao ličnost koja je upravljala vladom bez skupštine. Ili još preciznije – protiv skupštine, čime je na izvesno vreme praktično suspendovan parlamentarni život u Srbiji.

Nekako paralelno sa grubim gaženjem izborne volje naroda režim se protivzakonito i na najbezočniji način umešao i u crkvene poslove. Ministarstvo finansija na čijem je čelu bio famozni i tajni grof Čedomilj Mijatović, predložilo je, a reformatorska vlada prihvatila, da se donese novi Zakon o taksama. Tim zakonskim aktom uvedeno je obavezno plaćanje taksi i na rukopoloženje, hirotoniju, hirotresiju, pa čak i na monaški postrig. Dakle, prema tom zakonu, primera radi, i onaj ko bi da ode iz ovog materijalističkog sveta, da se skrušeno na hlebu i vodi moli u najbesputnijim monaškim kelijama, imao je prvo da plati evropski deklarisanim vlastima, pa tek onda da slobodno služi Bogu i rodu.
Motivisane prevashodno političkom željom da se osvete proruski raspoloženom arhiepiskopu beogradskom i mitropolitu srpskom Mihailu, ondašnje marionete u Srbiji pripremile su mu paklenu zamku. Naime, on bi počinio ne samo Simonov greh već bi i saučestvovao u najgrubljem kršenju crkvenih kanona ukoliko se ne bi usprotivio sprovođenju onih kažnjivih radnji kojima se kupuju ili prodaju svete stvari. A naročito crkvena zvanja, među kojima je i ono monaško.
Svetovna vlast, koja se kitila svojom demokratičnošću i prihvaćenim evropskim vrednostima, prvo je 1881. smenila, a 1883. i prognala mitropolita Mihaila iz zemlje. Episkope koji su se s njim solidarisali najpre je privodila u vladu na saslušanje, kao ulične izgrednike u policijsku stanicu. A onda je i njih sve posmenjivala i ostavila Srbiju da godinu i po dana bude bez crkvenog poglavara. Zatim je formirala tzv. Izborni sabor, u čiji su sastav ušli svetovnjaci kao većina – i nijedan episkop!
Onda je tako sastavljeni i neligitimni sabor 1883. izabrao za novog mitropolita nekog ko je bio strani, tj. austrougarski podanik. Teodosija Mraovića, međutim, nije imao ko da uvede u zvanje mitropolita. Grof Čedomilj Mijatović, u čijem je karakteru Slobodan Jovanović prepoznavao naglašene crte tuđina, i njegova ministarska družina brzo nalaze rešenje i za taj „tričavi” crkveni problem. Pod visoko izdignutom zastavom evropske demokratije oni organizuju čin hirotonisanja na teritoriji strane države, u Ugarskoj, uz oštro protivljenje Rusije i na zaprepašćenje i gnev naroda u Srbiji, kod koga nikada nisu zaživeli ni podrška ni poverenje prema ovoj nametnutoj crkvenoj hijerarhiji. Od takvog skandaloznog i sablasnog mešanja u poslove Srpske pravoslavne crkve uzdržavali su se čak i turski zavojevači, pa je opisani slučaj s pravom nazvan besprimernim čak i za njihovog vakta. No, ni oni koji su našu crkvu izveli iz vinograda Gospodnjeg i gurnuli je u arenu političkih sukoba i partijskih obračuna nikada nisu uspeli da puste dublji koren u narodu. Na svim narednim izborima počev od 1882. birači su ih najstrože kažnjavali dajući svoje poverenje njihovim političkim protivnicima. Ali naprednjaci su, uprkos izbornim debaklima, skoro celu deceniju neograničeno, osiono i bahato vladali Srbijom. Personifikovani u jednom maniaku i jednom tuđinu oni su stizali čak i da se rugaju srpskim svetinjama, srpskoj tradiciji, srpskoj istoriji, srpskom imenu, srpskoj izbornoj volji…
Ko im je sve to omogućavao i ko ih je zdušno u tome podržavao?
Kako se uopšte moglo dogoditi da jedna otuđena i odrođena manjina kriminalno vlada Srbijom, bacajući pod noge sve njene pisane i nepisane zakone?
Ljudske, pa čak i one Božje!
2.
Iza leđa naroda oni su učinili jednu tajnu pogodbu s jednom moćnom zapadnom silom koja ih je korumpirala i kojoj su oni zauzvrat, u miru, predali državni i nacionalni suverenitet. Reč je, dakako, o Tajnoj konvenciji potpisanoj 28. juna 1881, na Vidovdan, između Srbije i Austrougarske. Potpis na taj kompromitujući dokument iz naše prošlosti stavio je, i to iza leđa drugih članova vlade, Čedomilj Mijatović u svojstvu ministra inostranih poslova. Za taj veleizdajnički čin on je iz Beča nagrađen titulom grofa, a knezu Milanu Habzburzi su u izvesnost stavili priznanje kraljevske krune.

Velika Britanija je sklapanje Tajne konvencije ocenjivala sa svojih stalnih geopolitičkih interesa i ciljeva. A oni su računali na što efikasnije i temeljnije suzbijanje ruskog uticaja na Balkanu. Na slici: “Englezovac” na današnjoj Slaviji. Levo se vidi “Sala mira” koju je podigao Frensis Mekenzi.
Tim ponižavajućim ugovorom Srbija se praktično odrekla i svojih sunarodnika koji su živeli izvan granica njene države i obavezala se čak da će ih kontrolisati i sama gušiti svaki vid njihovog eventualnog protesta protiv Beča.
Velika Britanija je sklapanje Tajne konvencije ocenjivala sa svojih stalnih geopolitičkih interesa i ciljeva. A oni su računali na što efikasnije i temeljnije suzbijanje ruskog uticaja na Balkanu. Posebno među Srbima, koje su vazda pogrdno nazivali ruskim konjovocima do toplih mora. London je bio zadovoljan i umiren kada se na jednom članu Tajne konvencije uverio da se Srbija obavezuje da, bez prethodnog saznanja i odobrenja Beča, neće ni pregovarti, a kamoli sklapati bilo kakve sporazume s nekom trećom državom.
Od tog trenutka Milanu, njegovoj dvorskoj kamarili i dvorskoj stranci u kojoj je Čedomilj predstavljao najuticajnu figuru, data je blanko karta da na unutrašnjem planu čine po Srbiji šta im je volja. Odmah su krenule tzv. strane investicije i zaduživanje države kod banaka na strani. Istovremeno je otpočelo i neograničeno bogaćenje najuticajnijih pojedinaca u vlasti. Sa Mijatovićem na čelu ministarstva finansija i njegovim naprednjacima na vladi, u Srbiji se začinje praksa određivanja budžeta prema rashodima, a ne prema prihodima. Budžetski deficit se stalno povećava, a zaduženost države naglo raste.
Da bi zameo tragove svoje potkupljivosti, Milan je svoje finansijske operacije izvodio na ime i u dogovoru sa svojim ujakom, pukovnikom Katardžijem. Čedomilj se uortačio sa Frensisom Mekenzijem, koga je doveo sa Ostrva da po bagatelnim cenama kupuje zemljište po Beogradu, da ga parceliše i po znatno uvećanim cenama prodaje.
Na Vračaru, na kome je i izvukao najveći profit, nekadašnji kalvinista koji se pridružio maloj protestantskoj zajednici Plimutska braća, izgradio je i nekoliko kuća za sebe, jednu mali kapelu i jedan hotel. Mijatović je od njega navodno kupio taj hotel, pretvorio ga u svoj dom i nazvao vila Laudon. Ali Čedomilj ne knjiži vilu u sadašnjoj Oraškoj ulici na svoje ime, već na ime svoje supruge Elodije Laudon. Ova Engleskinja, koja je bila starija od Čedomiljeve majke, mladost je provela u SAD, gde je došla pod uticaj Emersonovog transcendentalizma. Ona je pripadala Vazelijanskoj metodističkoj crkvi, koja je nastala odvajanjem od metodista.
I Elodija i Mekenzi pripadali su, dakle, protestantskim nekonformističkim denominacijama. Elodija je bila i aktivni pristalica abolicionističkog pokreta, a vila supružnika u Oraškoj ulici u Beogradu, predstavlja rodno mesto svih potonjih boraca i borkinja za ljudska prava u Srbiji. Iz te vile kreće široka akcija pomaganja ranjenima, duševnim bolesnicima, prostitutkama… Ali se pod krovom te vile na molitvama okupljaju i robijaši nazareni, koji su odbijali da služe vojsku i kojima je Mijatović sa svog ministarskog položaja obezbeđivao stalne dozvole za izlazak.
Na nagovor Mijatovića i uz finansijsku podršku Mekenzija, Aleksa Ilić, prota bez parohije i bivši gimnazijski veroučitelj, pokreće „Hrišćanski vesnik”. Taj verski časopis izlazio je nezavisno od zvanične crkve u Srbiji i sve do 1914. predstavljao je glasilo njene oštre opozicije.
3.
Francuska vlada pala je početkom 1882, odmah po bankrotu Bontuove Generalne unije. Bontu je ekspresno stavljen iza rešetaka. Ali njegovim najvažnijim poslovnim partnerima u Srbiji nije falila ni dlaka s glave. Oni su čak napredovali u svojim zvanjima i nastupali s još širim ovlašćenjima.
U trenutku hapšenja u Bontuovim rukama nalazilo se čak 60 miliona franaka državnih obveznica Srbije. Njih je u dva navrata, a bez znanja i odobrenja skupštine i vlade, potpisao i izdao ministar finansija Čedomilj Mijatović. Datumi predaje avansiranih obveznica srpske države Generalnoj uniji tačno se poklapaju s vremenom potpisivanja i s razmenom ratifikacija Tajne konvencije. Prethodi im Mijatovićev nezakoniti i protekcionaški izbor Bontua za jedinog koncesionara u poslu izgradnje železničke pruge Beograd–Niš, s kracima za Grčku i Bugarsku. Kao što im prethodi i štetno izbacivanje čuvenog ruskog konstruktora Poljakova iz trke za dobijanje koncesije.
Od Bontua, iza koga su stajale austrijske banke i njihovo ministarstvo inostranih poslova, ali i iz drugih izvora, došlo se do spiska podmićenih srpskih političara iz vlasti, ali i nekih iz opozicije. Lavovski deo te sume pripao je Milanovom ujaku, pukovniku Katardžiju, odnosno kralju Milanu, koji je, po svoj prilici, određivao i iznose za ostale srpske korumpirane političare. Pare su primljene, a posao nije završen. Štaviše, narod bi na dopunskim izborima te 1882. da menja tu istu korumpiranu i izdajničku vlast koja posao sa svojim zapadnim partnerima nije privela kraju. Odgovor na takvu izbornu volju naroda bio je skandalozni izbor poslanika lojalnih režimu kralja Milana, koji su na izborima dobili makar samo dva glasa.
Na opravdane optužbe da je lopovska, vlast je svojim oponentima i kritičarima odgovarala lepeći im besmislene i najuvredljivije etikete. Pa i onda kada su 1883. na najgrublji način poništili izbornu volju glasača i kada su proterali iz zemlje mitropolita Mihaila, oni su svoje političke protivnike ismevali i neosnovano ih imenovali kao nosioce retrogradnih ideja, protivnike europeizacije, ljude prošlosti, mračnjake, robove patrijarhalne sredine i prevaziđenog morala, ksenofobične i patološke tipove… A nisu se ustručavali ni da u ludnicu trpaju one koji bi se usudili da javno prozivaju i da obelodanjuju imena korumpiranih predstavnika vlasti.
Brutalno gaženje izborne volje birača od septembra 1883. predstavljalo je već narednog meseca glavni i pravi uzrok za izbijanje Timočke bune. Njen neposredni povod nađen je, međutim, u sprovođenju one odluke o razoružanju narodne vojske, koji je izglasala nelegitimna i jednostranačka, naprednjačka skupština. Podstaknut od radikala, narod se pobunio i odbio je da preda oružje u Timočkoj krajini, tradicionalnom uporištu Pašićevih političkih istomišljenika i sledbenika.
U pohodu za razoružavanje Krajine kralj Milan i njegova europejska vlada nisu pregazili Timok, već su prešli srpski politički Rubikon i zagazili u najbrutalnije nasilje, otvorenu represiju i ogoljenu diktaturu. I doterali su Srbiju do same ivice građanskog rata.
4.

Nakon svirepog ugušenja Timočke bune, koja je izbila zbog poništavanja izborne volje naroda u korist jedne marionetske političke grupacije, obrazovan je preki sud. Od 819 osuđenih lica, 94 su dobila smrtne kazne. Kazne su izvršene nad 20 pobunjenih, a ostali su pomilovani, ili su jednostavno uspeli da umaknu. U Srbiji je suspendovan i parlamentarni i partijski život. Zabranjena je stranačka štampa radikala i liberala. Preduzet je žestoki obračun sa svim političkim neistomišljenicima. Najuže radikalsko rukovodstvo je pohapšeno krajem oktobra 1883. u Beogradu. Njihov vođa sklonio se u Bugarsku.
A grof Čedomilj Mijatović bezbrižno provodi „zasluženi” tromesečni odmor sa suprugom Elodijom u mondenom Bornmautu, engleskom Kanu, odakle se kao savesni sin dopisnicom javlja brižnoj majci. Nekadašnjoj bečkerečkoj vračari on, kao član Državnog saveta Kraljevine Srbije, poručuje da je Bornmaut divan i da se smatra za najzdravije mesto u celoj Engleskoj.
Ni posle neslavnog poraza u ratu s Bugarskom krajem 1885. apsolutističkom režimu kralja Milana nije padalo na pamet da raspiše poštene izbore, ili da časno odstupi s vlasti. Doduše, sam Milan je već tada razmišljao o abdikaciji, ali su ga njegova dvorska kamarila i najuticajniji predstavnici naprednjaka uspeli da nagovore da nipošto ne preduzima takav korak. Oni se nisu zbog Milana upinjali da on ostane na prestolu, već su se plašili narodne osvete i kazne, koja ih je čekala za sva njihova nepočinstva i bezakonja. Plašili su se ne samo za svoju sumnjivo stečenu i nagomilanu imovinu već i za svoje živote i živote svojih najrođenijih.
Mir sa Bugarskom potpisan je 3. marta 1886, a Milan krajem istog meseca, treći put uzastopno poverava vladu Milutinu Garašaninu i naprednjacima. U novo-staroj vladi grof Čedomilj Mijatović ponovo postaje ministar finansija i zastupnik ministra narodne privrede. Budžetski deficit Srbije penje se te godine na rekordnih 13.832.313 dinara. Uzgred, Grof je i apsolutni rekorder po broju ministarskih mandata u istoriji naših vlada. On je šest puta bio ministar finansija i tri puta ministar inostranih dela. Stizao je da se nađe i na položajima poslanika na strani, državnog savetnika, zastupnika ministra, predsednika Srpske kraljevske akademije… Kako je, međutim, uopšte došlo do toga da Srbija povede jedini nepravedni i napadački rat u istoriji svoje moderne državnosti, i to u vreme kada su njenu vladu sačinjavali evropejci, modernizatori i mirotvorci?
Istorija jeste prepuna paradoksa, ali se nepristrasnom posmatraču diže kosa na glavi kada sagleda bizarne motive s kojima je Srbija sa Zapada gurnuta u ratni pohod na istok, na jednu susednu i pravoslavnu državu.
Bugari u Plovdivu digli su se na ustanak septembra 1885. Oni su zbacili tursku upravu, generalnog guvernera i komandanta vojske u celoj Istočnoj Rumeliji. Liberal Jovan Ristić, kao suverenista i patriota, odmah je pozdravio ujedinjenje ove pokrajine sa autonomnom kneževinom Bugarskom. On je najavio da će i Srbija tražiti nadoknadu od Turske, misleći u prvom redu na tadašnji kosovski vilajet. Vođa radikala je iz emigracije pisao Milanu i nudio mu saradnju ukoliko se odluči na zajedničku srpsko-bugarsku akciju protiv Turske. Javno mnenje u Srbiji vatreno je zagovaralo oslobođenje Srba s Kosova i Metohije.
5.
Ni Ristić, ni Pašić ni srpsko javno mnenje nisu znali da se Milan četiri godine ranije Tajnom konvencijom obavezao da neće mrdnuti ni pedalj južno od Kosovske Mitrovice. Kao što se u istom kapitulantskom ugovoru zakleo da neće ni pokušati da pravi zajedničku granicu sa Crnom Gorom. Te da ni pogled neće bacati na Srbe preko Drine.
Šta mu je onda preostalo?
Umesto obračuna s Turcima i oslobađanja Srba s Kosova i Metohije, Milan i njegovi evrofanatici se kao bedni razmetljivci, nepopravljivi kockari, pustolovi na zapadnom lancu i njihove komične kreature, ustremljuju na susednu Bugarsku. Uz ratni kredit iz Beča, i prećutni blagoslov iz Londona, oni se upuštaju u najluđu avanturu i objavljuju rat Bugarskoj. Poraz je došao za kraće od dve sedmice. Posle vojničkog poloma na Slivnici oni kukavički beže u Pirot, pa u Niš, iz koga moljakaju Beč, a posredno i London, da im izdejstvuje ratno primirje. Palikuće se prihvataju uloge vatrogasca i pod pritiscima i ucenama nagone kneza Aleksandra Batemberga da obustavi pohod bugarske vojske na Niš iz pravca Pirota.
Na prvim skupštinskim izborima posle poraza u ratu protiv Bugarske, birači ponovo kažnjavaju vladajuću stranku u Srbiji. Na izborima od 26. aprila 1886. ubedljivo je pobedila udružena opozicija Ristićevih liberala i Pašićevih radikala. Međutim, ponavlja se i posle ovih izbora grubo prekrajanje narodne volje. Kako? Opet vrlo jednostavno. Kralj Milan imenuje četvrtinu naprednjačkih poslanika. Poništava se onoliki broj opozicionih mandata koliko je bilo potrebno da se, uz Milanovu četvrtinu, naprednjacima opet obezbedi skupštinska većina.
Ali posle Slivnice ništa više u političkom životu Srbije nije bilo kao pre. Vlast je potpuno izgubila autoritet i navukla na sebe prigušeni gnev najširih slojeva stanovništva. Ona je bila dozlogrdila i Bogu i narodu. Milan je i sam postao svestan da se ne može večno vladati brutalnom silom, lažima i obmanama, surovim obračunima s političkim protivnicima i neistomišljenicima, njihovim hapšenjima i progonima, zabranom štampe, zbora i dogovora… Ali se i dalje nastavilo po starom, uz privatne skandale i korupcionaške afere.
Narod je jedva čekao da Milanu i njegovim evropejcima vidi leđa, pa je srpskom kralju u Smederevu pripremio tzv. smederevski nameštaj. Bio je to u stvari najoriginalniji pokušaj najgnusnijeg atentata u istoriji, u kome su podanici za svog vladara pripremili davljenje u odvratnoj nužničkoj jami. Milan se samo pukim slučajem spasao, pucajući iz revolvera. A koliko se bezbednim osećao u zemlji i među narodom kojim je vladao najrečitije govori i taj podatak da ni u toalet nije smeo da ode nenaoružan.
Zato je Milan počeo da sprovodi strategiju što mekšeg prizemljenja i postepenog uzmicanja s vlasti. Prilike u međunarodnim odnosima su se promenile. Njegove gazde sa zapada pokazivale su sve manje poverenja u to da će, uz Milana na prestolu, sa Srbijom moći da rade šta im je volja. Milan je pokušao da se približi Rusiji, ali je ova moćna imperija rezervisano i s opravdanim podozrenjem gledala na svaki njegov politički potez, pa i najmanji gest. On je doneo definitivnu odluku da abdicira, ali je tu odluku saopštio samo najužem krugu poverljivih lica. Najveći problem iskrsavao je s neizvesnom sudbinom njegove naprednjačke poltičke posluge.
6.
Šta će s njima biti posle neminovnog silaska s vlasti?
Milan traži izlaz na sve strane, ali u rezervi ipak drži Beč.
Na smrt preplašeni od radikalske osvete, naprednjaci se nadaju da će u Jovanu Ristiću, kao novom predsdniku vlade i uzornom legalisti, naći i novog zaštitnika.
Na čelo koalicione liberalsko-radikalske vlade Ristić staje 1. juna 1887. Pre no što se prihvatio kormila nove vlade, on je postavio tri važna uslova:
1) približavanje Rusiji,
2) očuvanje dobrih odnosa sa Bečom, ali ne na štetu srpskih državnih i nacionalnih interesa,
3) promenu ustava, u smislu garantovanja većih političkih i drugih sloboda.
Čim su prihvaćeni njegovi uslovi, Ristić je raspisao izbore već za 17. septembar 1887.
Na tim izborima sva su mesta osvojili radikali i liberali. Uz poslanike koje je imenovao kralj Milan liberali su se izjednačili po broju poslanika s radikalima.
Već krajem novembra iste godine novi saziv skupštine traži od Milana da se pokrene pitanje odgovornosti naprednjaka i njihovih najistaknutijih predstavnika. U skupštini padaju žestoke kritike i teške optužbe na račun njihovih prethodnih vlada.
Milan odbacuje skupštinske zahteve i staje u odbranu naprednjaka. On je svestan da time ne brani više svoju krunu, već svoju glavu. Naime, sva ona bezakonja i zločini koji su počinjeni pod naprednjačkim vladama činjena su po njegovom nalogu, ili u dogovoru s njim. A on je opet slušao naloge iz Beča, ili je za svoje rđave postupke dobijao njihovu otvorenu i prećutnu saglasnost. Da je dopustio novom sazivu skupštine da goni naprednjake, Milan bi dozvolio da njega samog isteraju na čistinu. Međutim, u Srbiji je već bila počela neobjavljena i nezvanična „sezona lova”, hajka i masovni progon naprednjačkih evropejaca, modernizatora i reformatora.
Samo na kraju te 1887. broj njihovih ubijenih članova popeo se na 149!
Naročito u unutrašnjosti Srbije, u glavnom uporištu radikala, nizale su se jezive scene maltretiranja, linčovanja, batinanja, premlaćivanja motkama prethodno umočenim u ljudski i marveni izmet, pa čak i naticanja na ražanj pojedinih naprednjaka.
U aleksinačkom kraju u to vreme ustanovljena je i posebna „zabavna disciplina” bičevanja i jahanja političkih istomišljenika i sledbenika grofa Čedomilja Mijatovića.
Te 1887. beogradski naprednjaci bili su pošteđeni.
Ali samo do prvih pravih i po svim merilima regularnih izbora u Srbiji, koji su održani 20. novembra 1888.
Na izborima za Veliku narodnu skupštinu partija naprednjaka i evropejskih ekskluzivista osvojila je samo jedan od ukupno 682 poslanička mandata. Radikalima je pripalo 80 posto mesta u novom sazivu parlamenta. Ostala mesta pripala su liberalima Jovana Ristića.
7.
Novi saziv Skupštine usvojio je 22. decembra 1888. novi ustav, pisan u izrazito liberalnom duhu, kome je Ristić davao osnovni ton još na zasedanjima Ustavotvornog odbora.
Tog dana stvorene su istinske pretpostavke za uvođenje prave i autentične parlamentarne demokratije u modernoj i nezavisnoj srpskoj državi.
Skupština se od tada u celini birala na izborima i konačno je postala potpuno autonoman organ.
Vlada je, napokon, počela da odgovara skupštinskoj većini.
U Beču je, međutim, već na pomen suvereniste i legaliste Jovana Ristića, kao mogućeg namesnika, zavladala prava uzbuna i pometnja. Od Beograda se hitno tražilo produženje Tajne konvencije. Ristić je tek tada upoznat s njenim punim sadržajem. Za potpisnika i ovog produženja važnosti Tajne konvencije određen je grof Mijatović. No, s Ristićem na čelu Namesništva i u njegovim veštim diplomatskim rukama produženi ugovor gubio je na obavezujućoj vazalnoj težini. Uz pomoć ruske diplomatije on je postajao sve lakša i skoro neznatna prepreka u postepenom povraćaju državnog i nacionalnog suvereniteta Srbije.
Prvog dana po abdikaciji kralja Milana, u februaru 1889, na čelo tročlanog namesništva stao je Jovan Ristić, sa svojim državničkim autoritetom, političkim iskustvom i diplomatskom mudrošću. Uz njega su u namesništvo ušla i dva generala, Kosta Protić i Jovan Beli-Marković.
Mandat za sastav nove vlade namesništvo je poverilo radikalu Savi Grujiću. Tada počinje razdoblje radikalskih vlada u kome su se za naredne tri godine promenile njihove četiri garniture. Sa samo jednim poslanikom u skupštini od 682, bez Milana na prestolu i u Srbiji, naprednjacima je zapretio nestanak s političke scene. Mijatović je zbrisao u London, a Garašanin je u pokušaju da oživi stranačku aktivnost sazvao glavni partijski zbor u bašti Velike pivare, između Skadarske i današnje Cetinjske ulice u Beogradu. Bilo je to, ujedno, i njihovo poslednje masovnije okupljanje. Na samom kraju zbora prema njima su poletele kamenice.
Posle kratkog zatišja počelo je razilaženje, a na ručku je ostalo samo stotinjak najuglednijih naprednjaka. Novi pljusak kamenica zasuo ih je čim su posedali za stolove. Ali tek pri izlasku iz pivare nad njima se otvorilo olovno nebo. Tek tada je počela prava kanonada, istinsko kamenovanje i bezdušno proganjanje.
Nastalo je bežanje, jurnjava, skrivanje i iskakanje kroz prozore, zamandaljivanje i razvaljivanje vrata, batinanje i prebijanje namrtvo po celom Beogradu, na ulicama i po kafanama, parkovima, podrumima, mansardama i privatnim stanovima.
„Male novine”, u broju 149, od 17. maja 1889, na drugoj strani, ovako su rezimirale nestanak s političke scene one stranke koja je, mimo izborne volje naroda, protiv nje i uprkos njoj, skoro celu deceniju neograničeno vladala Srbijom:
„Od blizu 2000 naprednjaka što je bilo došlo na zbor, mnogi izubijani te leže, drugi su utekli iz Beograda kud je ko znao; treći su proveli noć posakrivani na tavanicama, i inače po kućama.“

http://srpskizurnal.wordpress.com

CATEGORIES
Share This

COMMENTS