Suza

Suza

Putuj, Đole, od mene ti je oprošteno, sam si sebi skrojio odelo, ali Daru, onu malu mučenicu ćeš sresti, njoj objasni i pomiluj svojim hladnim – zrikavim, njeno toplo – isplakano oko

I nemojte nas više terati da plačemo. Za bilo kim!? Kolektivno smo već depresivni i rasplakani. Dosta smo lili suze nesvesni da su nam one odavno zamutile vidike. Zamagle oko, toliko da u njemu nestanu senziri duše. Najbolje nam leži to grupno ridanje, ili plač masa gde smo neprevaziđeni. To nas isceljuje. Mrzimo vladare do bola a kada se iskekeče ridamo iz stomaka.

Još ako, lice orosi nekom glumcu ili pevaču, masa pada u delirijum. Sećam se krokodilskih suza Keneta Kaunde i ogromne ponjave kojom ih je sklanjao sa lica, na sahrani drugu Titu. I tu uvek zastanem, nedostaje adekvatna imenica, pridev ili glagol. NJemu sve dobro stoji. I lopov i šibicar, ili filantrop i mesija. Bio je sve naš drug T, najveći maher naše istorije oko koga se još nisu usaglasili ko je i odakle bio.

Ožalošćena porodica” fanova na društvenim mrežama je masovna. Grupno ridaju, horski.

Žao mi je svakog čoveka, paora ponajviše, i pisca, i glumca, i umetnika. I cirkuzanta snuždenog lika.

Umetnost širi dušu, budi uzvišenu stranu života, obesmišljava grabež svakodnevice i kada izmami suzu čiji svetlucavi trag kao brazda ostaje na obrazima, ona je dotakla najdublju tačku čovekove intime.

E znao je to i Đorđe Balašević, pesnik i kantautor našeg detinjstva i mladosti. Umeo je ne samo da “ubije vreme uz gitaru”, već da sa njome razvedri ili naoblači. Majstorski i maestralno.

Umeo je da se dodvori vrhovnom komandantu omladinskom zakletvom „Računajte na nas”.

Pesma o Vasi Ladačkom” je himna jednom vremenu. Film o životu. “Ne lomite mi bagrenje” peva o sutonu. Ali čovek ne peva samo o drugima, on peva o sebe. Ako sledi svoje stihove oni ga dižu, ako ih ruši oni ga gaze. Da li postoji pesnik zgažene duše?

Pevač je nešto drugo, kao i angažovani stih. Lep, dopadljiv, uredan i prazan. Pevaš o vremenu, a vreme te cinkari.
A i, umetnost je “pobeđivala” ako legne oku ili uhu moćnika. Sve se moralo upodobiti sili. Božjoj i zemaljskoj.

Znao je da peva bakama, tetama, zajapurenim sosama, nabubrelim sekama, da pozdravi derane i partizane i one se druge obale Save do Čavoglave i brata Tompsona Perkovića.
Vešto je sliko životne scene, urimovane navike i prepoznatljivu svakodnevicu pretvarao u melodične hitove pevušene od kuhinje, ulice, kafana, kasarni do koncertnih sala…

Mašala vala, rekli bi dođoši, majstori za snaše… Zato nije voleo nikog van sokaka…

I bio je idol nama iz šesdesetih i svojoj generaciji i starijim. Sreća čovekova je što mnoge svoje uzore nikada ne upozna do kraja. Poštovanje u jednom smeru i na daljinu uvek nam ostavlja manje prostora za razočaranja…

I ko je mogao da pomisli da je panonski mornar u bilo čemu može potonuti osim u truloj barci svoga karaktera…
Znao je u sred Zagreba da opljune po svojima.

Prenemagao se u demokratskoj Hrvatskoj kako ga u četničkoj Srbiji ne razumeju, nalazeći u Perkovićevim Čavoglavama porodični steg i kulu Balaševića.

“Nikada nisam potencirao svoju nacionalnost, jer sam se do prije par godina i ako više ne postoji ta divna zemlja, osjećao ipak Jugoslavenom. Kako je jugoslavenstvo teško prakticirati, osobito u četničkoj Srbiji, ja sam odlučio da manifestiram ono što osjećam u duši. Kako sam obiteljski vezan sa porodicom Perković iz Čavolgava, gdje su stoljećima Balaševići imali svoj steg i kulu, ne mogu postupit drugačije nego po diktatu svoga srca. Sa radošću ću uzeti učešća ove godine u proslavi Oluje, i ne želim više ni srbijanskim medijima niti bilo komu drugome, pričati o tome”, drčno je poručio Đorđe Balašević. Naglašavajući svoja domoljubiva osećanja panonski mornar je po ko zna koji put pljunuo u lice celoj naciji.

Naravno, nije se zaljuljao od srama kao barska dama od slatkih koktela!

Pevao je strasno do zadnje banke. Ali neće ga zbog toga manje žaliti. Oplakivaće ga danima prikazivati njegovu ucveljenu ljubav, pisati žalopojke kao da je otišao sa sedamnaest, a ne šesdeset sedam godina!

NJegova generacija iz pedeset i neke,slepo je služila komunizmu, mi rođeni šesdeset i neke počeli smo da čačkamo po zabludama socijalizama i samoupravljanja. Tek smo stasavali i bilo nam je smešno da se sa onolikom količinom tuge na večni put prati drug Tito. Narodne mase nisu slutile da su temelji crvnene Jogoslavije i pre Brozove smrti, minirani. Bio je to poslednji veliki idil masa.

Voleo je pesmu, igru, dobre umetničke slike. Lepe žene! Generacija sedamdesetih samo je omirisala šmek bezbrižnosti, stoga je najviše razočarana. Rođeni osamdesetih su izgubljeni, rođeni devedesetih i dvehiljaditih su otuđeni i otpisani!

Putuj, Đole, od mene ti je oprošteno, sam si sebi skrojio odelo, ali Daru, onu malu mučenicu ćeš sresti, njoj objasni i pomiluj svojim hladnim – zrikavim, njeno toplo – isplakano oko.

Sud je sud do sudnjeg časa, odatle je istina vo vjeki, vjekov i za uvek istina!

in4s.net

CATEGORIES
Share This

COMMENTS