Da imamo pameti, k’o što nemamo, odavno bismo prozreli da na nama primenjuju tehniku skretanja pažnje. Čim se pomene pljačka, stave baju na sve ekrane: “Juhuuu, hapsiću Šmita, samo je izdajicama novac na pameti!” ili “Buuu, otimaju nam imovinu, a vi se žalite na inflaciju. Strani plaćenici, sram vas bilo!”. I dok se mi opasuljimo, prošao je neki tender, neki javni milion je dobio privatnog vlasnika, a oni su pregurali dan do sutra kada će imati novu rečenicu za plašenje. Jer, ko bi sad pričao o poskupljenjima kad su se tamo oni urotili da nas nestane. Zna se ko ima pravo da nas ugasi. Samo onaj koji se i u ratu starao da pušimo. Ispada da je kratki Partner naša sudbina.
Pošto ga osim Orbana i Putina niti ko zove, niti prima, naš se baja zabavio unutrašnjim poslovima. Kad ne psuje ili bar ne ide na živce koalicionim partnerima iz trojke, onda se svađa sa Šmitom. Budući ga ovaj uglavnom ignoriše (da ne kažem kulira), baja je odlučio da ga hapsi.
“Ko kaže da to ne mogu po zaklonu? Zna se da sam zakon ja, a ovo sve moje. I policija i sudstvo. Sad ćemo doneti uredbu, protrči to kroz Vladu kao virus kroz digestivni trakt i, evo ga. Neprijatelj priveden k’ poznaniju mene. Čim pređe u RS ima da ga uzaptim. Rasporedio sam ljude, već stoje na granici. Možda vama izgledaju smotano da bi hapsili, ali su doušnici vrhunski. Kad mi jave, mi šaljemo helikopter da ga preveze. Videćemo hoćemo li u Bakince ili u neku kuću,bar njih imamo kol’ko hoćeš. Kažu da ga perom po tabanu golicamo, da nema toga ko nije propevao. Željka će mu skinuti čarape, a Nenad će ga dražiti perom. Radovan je otišao kod Rajka u Miliće da nađe najbolja. Imaju tamo farmu koka, pa sad čerupaju. Obezbedili su već dva džaka, neće da se baci jer neprijatelji nadiru sa svih strana”, objašnjavao je baja veteranima Igokee dok je jurio ka košu.
“Kad Šmitu udarim bananu, neće mu na pamet pasti da zalazi u moj zabran”.
Nije prošlo mnogo, bananu je sam morao da pokusa, ploču da promeni, a nama da priča da može, ali eto, neće da prlja ruke i da ga hapsi. Ni reči o uredbi ni privođenju. Eto čoveka sa supertalentom- persona bez srama. Ni pogrešio sam, ni izvini. Jednostavno, danas priča jedno, kad se ispostavi da je laž/ glupost/ propust, nastavi da priča nešto drugo kao da ovoga pre nije bilo.
Sa perja je jednostavno prešao na jaja.
„Kažem mu lepo da je bolje da ne dolazi, može neko da ga sačeka i gađa jajima. Čuo sam da Rajko ima. Neke budale mu očerupale koke, a jaja ostala, ne zna kud sa njima„, pričao je baja nonšalantno žvaćući ćevape sa lukom dok nam govori kako nit’ luk jede, nit’ ga miriše.
Ipak, da se podanici ne bi dosetili da samo jedan čovek diže gungulu, baja svaki dan, a nekad i više puta dnevno, menja ginjole. Pre podne uglavnom navuče Sanju. Vedeta čija se zvezda, uprkos smislu, razumu, pa ako hoćete i elementarnoj pristojnosti, i dalje uspinje i sija hranjena javnim novcem. Ona je najbolja za buđenje. Onda se do večeri smenjuju Srđan, Nenad, Staša. Svaka lutka ima nešto da poruči, nečim da uplaši. Ako ne rečima, ono izgledom.
Lakše onda podneseš objašnjenje i što su šume u minusu. “Bilo je mnogo kiša“, kaže direktor i optužuje. “Da ste mi prašumu dali da gazdujem, videli bi vi tog pozitivnog poslovanja. Ovako, kao neka šuma, ali slabo je to za naše apetite“.
Taman kad pomislimo: pa jel’ normalno da su nam ove likove podmetnuli kao investitore, iskoči neki Ramo koji je zaposeo ministarstvo, a svog sina postavlja za direktora.
“A šta fali mom sinu? Vidite li da je k’o jabuka. Ako baja može da privatizuje entitet, što ja ne bih mogao jednu Vladu? Ni mi nemamo srama, možda više od njega. A nemamo ni kočnice, posebno ako treba nekog ubediti pištoljem“.
Elem, ovde je Ramo došao po svoje, ukratko je dijagnoza trenutnog stanja, ali i prognoza za ubuduće. Oporavka nam nema i to je najbolje sebi priznati. Pokazala je to i karta BiH koja je prošle nedelje bila aktuelna. Skoro sve opštine u BiH imaju drastičan pad stanovnika mlađih od 30 godina. Od 90-tih do danas veliki broj opština je izgubio 50 i više procenata mladih.
U jednom trenutku će se kulise raspasti, a nama će se pred očima ukazati čovek koji menja lutke i iz trbuha zbori. Nije da to već ne znamo, ali iz nekog razloga ne verujemo svom osećaju.
Naivno sebe ubeđujemo: ne bi se oni tako igrali, ne bi nas tako zloupotrebljavali, u zabludu dovodili, tako sve prodavali. A znamo dobro da bi. Jer, nema tog javnog interesa koji se može meriti sa ličnim, takvi su to ljudi.
Kažem ja, ovde je došao Ramo po svoje.
