Sinoć smo gledali još jednu monodramu, možda najmučniju do sada. Ali taj rugobni bulevarski glumac, koji sa toliko narcisizma igra sebe samoga, tek će nastupati u predstavama koje se teško podnose.

Trudio sam se svim silama da slušam i gledam predsednika SNS-a, koji je zadužen za zaraze i lečenja, kako obrazlaže svoju noseću ulogu u tragediji koja teče, i kojoj se bez njegovog kraja kraj ne vidi. Ali to je bilo do zla boga odvratno!

Videlo se da čovek nije razumeo zašto je tamo, želeo je da postavlja pitanja umesto da odgovara. Naravno da to nije umeo, jer se upleo u svoj kukavičluk pomešan sa nadom da niko nije primetio ključnu stvar: on je neopozivi maneken i tvorac ovdašnje katastrofe, beskrajno zadovoljan svojom strašnom igrom.

Zato ga i nije bilo nekoliko dana, sa idejom da izazove javnu čežnju i da njegova neopisivo prazna tirada bude bogojavljenski dar obolelom puku.

Govor pred zbunjenom voditeljkom, koja se koliko-toliko trudila da iz njega izvuče bilo šta što je ljudska reakcija, bio je uobičajeno besmislen. Gost nije mogao da ukroti svoje razigrane emocije, od otvorene ljutnje do granice plačipičkarenja, od prezira prema svima koji mu ne veruju, do višestrukih oda samom sebi. Uz grimase koje kazuju da unutar tog stvora ništa ne valja i da se može rasprsnuti svakog trenutka.

Najavio je eskalaciju zabrana kako bi bila zaustavljena bolest koju je lično rasplamsao svojim mahnitim despotizmom, ponovo zapretio ljudima da će im uvesti teške mere, samo ako mu se prohte. To je sintagma koja ga ispunjava nadom da je i dalje alfa zver koja kažnjava čopor bez ikakve milosti, uz neskrivenu paniku od onoga što neizbežno dolazi: čekaju ga teške kazne za velika zlodela.

Priznao je da mrzi sve koji mu ne veruju i da nikome ne oprašta istinu. Njegove laži postaju besramni manir, one su sadržina svakog političkog govora u kome više niko i ne očekuje državničku pouzdanost. Uhvaćen u laži neposredno kreira novu i još bezočniju, ne srameći se što je zatečen u tako gadnom krivotvorenju.

Ljudi koji se bave inventarom najvećih laži napravili su rang liste tih neistina, od kojih bi svakako najbrutalnija mogla da bude njegova tvrdnja da nikada ne laže. Svako može da proveri šta je sve pogano izašlo iz usta koja se ne zatvaraju.

Za razbuktavanje zaraze okrivio je građane, anatemisao sve koji sumnjaju u njega, a sebe velikodušno amnestirao, tvrdeći da nije doneo nijednu lošu odluku: fudbalske utakmice i navijačke orgije, izbori po svaku cenu, učeničke ekskurzije, predizborni skupovi, postizborni balovi vampira – sve su to bezazlena socijalna druženja. On je u svemu tome nedužan i nema veze ni sa čim. Epidemija se širi neznanim putevima nasuprot njegovoj volji. Samo zato što ljudi pokušavaju da žive.

Ništa nije tačno od onoga što se događa u Novom Pazaru. On bolje poznaje Novi Pazar od Aide Ćorović, koja kaže da se tamo nedeljama događaju jezive stvari.

Ako treba, on će za nekoliko dana zatvoriti Beograd i uvesti sedmodnevni policijski čas. On je to želeo da uradi i već bi grad bio na robiji da nije bilo struke. Ali struka će se saviti pred njegovom sadističkom voljom, ako već nije. On samo čeka svoju tamničarsku epizodu vrhovnog mučitelja. Hoćemo li mu i dalje dopuštati da nad svima izvodi svoje ludačke opite?

Ta stvar ne može da prođe glatko kao prvi put. Bolest koja preti je teška, ali je bolesnik koji zarobljava svoje krotke žrtve još teži. Zašto da on vezuje sve nas, vežimo mi njega!

Skromno mislim da se sablasni opiti nad građanima više ne mogu trpeti. Studenti su izašli iz domova na ulice, i valja krenuti za njima ka njemu.

Zaraza je došla iz njegovog izbornog plana i iz njegove glave.

Ako ne krenemo za studentima da bismo se odbranili, zatvoriće nas u kuće, oduzeti slabašne ostatke slobode i konačno izbaciti iz nas samih.

Bićemo samo ljudolike kreature u mrtvom društvu, sve ono na šta smo mirno pristali.

Ljubodrag Stojadnović