Studentski doboš posljednjih dana zaista grmi u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu… S druge strane, u univerzitetskoj Banjaluci ili Istočnom Sarajevu ne samo da se ne čuju bilo kakvi studentski doboši, već od otužne tišine i čamotinje komotno se može čuti kako raste trava.
Ne daj bože da povod za oglašavanje studenata u Republici Srpskoj bude nešto slično tragediji koja se desila u Novom Sadu i koja je na ulice izvela studente u Srbiji. Kamo puste sreće da u Srpskoj teku samo med i mlijeko i da znanje stečeno na domaćim univerzitetima obezbjeđuje posao u struci i poštovanje izvan granica ove zemlje. A svi znaju da nije tako. Svi, osim onih koji se nalaze na čelu domaćih univerziteta, političkih podobnih i bolno poslušnih. Onih kojima ne smeta to što su im univerziteti koje vode na 2.710. i 2.800. mjestu svjetskih rang-lista, ali im, recimo, opasno smeta izgradnja kružnih tokova, pa pred kamerama glume pratnju političarima na vlasti.
Našim studentima očigledno je sve potaman, pa se ni zbog čega ne bune. Zluradi bi mogli reći da se ne bune zato što ih nema, te da će na javnim fakultetima uskoro biti više profesora nego studenata.
Zbog toga se ne bune ni profesori. Oni su u politici ili se pak plaše političara. Posebno onih koji su na vlasti. Profesori u Srbiji masovno podržavaju svoje studente, dok ovi u Republici Srpskoj ćute i kad im studenti doslovno nestaju. Zbog toga se u Srbiji studentski doboš makar povremeno čuje, a ovdje grmi samo preko anonimnih parola na pasarelama.
