Dakle, samo za jedan dan, u kontejnerima završi 750.000 kilograma hrane, koju smo platili oko 350.000 KM. Konkretnije, na deponijama u BiH dnevno bude ustreseno oko 250 prosječnih plata, ili 400 minimalaca, ili čak 600 prosječnih penzija…
Ponašamo se kao da, u najmanju ruku, živimo švajcarski ili švedski standard, a ne u državi u kojoj je skoro petina ljudi u ekstremnoj bijedi, a čak 700.000 njih na rubu siromaštva.
Takođe, većina onih koji su zaposleni, radi za plate kojima jedva mogu da dosegnu trošak prehrane za jednu običnu porodicu.
Onda se nameće pitanje ko baca toliku hranu i kome nije grijeh da kupuje i što treba i što ne treba, pa onda zareda po frižideru i špajzu i sve lijepo u kesu, pa u kontejner…
Problem je što među „bacačima“ hrane, svakako, ima i onih koji žive jednim prosječnim životom. Oni, jednostavno, neplanski kupuju, duboko vjerujući da će sve što su pazarili iskoristiti. Onda vide da su pretjerali i, po ko zna koji put, sami sebi obećaju da će pri sledećoj kupovini biti racionalniji. I tako iz dana u dan…
Naravno, sve i da hoće, oni nisu u prilici da bacaju velike količine hrane jer bi, u suprotnom, više bili gladni nego siti.
Na drugoj strani su oni koji imaju, a da ni sami ne znaju šta i kojima je najmanji problem koliko će hrane baciti. Oni u kupovine idu rasterećeno, kupujući sve što im zapadne za oko, pa šta se iskoriste-iskoriste.
I to je njihovo pravo, jer, njihove pare-njihova stvar.
Ali, zar ne bi bilo humanije da ono što im pretekne u tom danu, a što nije podložno kvarenju, doniraju nekoj humanitarnoj organizaciji. Ili da, jednostavno, pokušaju da manje kupuju, a da nešto novca koji tako „uštede“ proslijede onima kojima je on prijeko potreban.
U tom slučaju, i vuk bi bio sit, i ovce na broju. Međutim, kod nas nikad nije bilo, niti će biti, da sit gladnom vjeruje.
Autor: Maja Radoja/Srpskainfo
