Samo pozovite Lavrova

Srpski režim i dalje sprečava obojenu revoluciju. Mada ona ne postoji, niti je podložna definicija, a još je i pobeđena – na više nivoa vlasti uočena je upornost u rešavanju nerešivog. Tu se negdje nalazi i objašnjenje za nemoć pred opštim otporom.

Pobuna se ne stišava nego se širi, nema mesta gde je nema. Građani Kraljeva su izbacili tzv. gradonačelnika iz njegovog loga i isterali na čistinu sve odbornike vladajuće gomile. Tamo je dobila razmere ustanka i postaje model za odlučan kreativan odnos spram opasnih štetočina. Akumulirani bes se sa svih strana prostire na sve strane i kreće se ka beogradskoj centrali.

Na putu do završnog računa, vlast je iščašena iz svog sedišta u mačvanskom Bogatiću i još u nekim mestima. Izgleda da je počelo praktično rušenje, tek da se vidi kako to ide. Režim je ostao bez pouzdanja i ključnih utvrđenja. Prilično je potresen unutrašnjim rasulom a prinuđen je da hapsi sve uglednije kriminalce iz svog sastava, koji je od sredine do samog vrha sačinjen uglavnom od krupnih lupeža.

Oni najkrupniji još ostaju pošteđeni, oni su i organizovali ovu kampanju ali se monolit vladajuće mafije razara složenim udarima sa svih strana. Vlasnici države na čijem su čelu razbojnici i nitkovska elita, čuvaju sebe tako što seku sitnije grane velike pljačke i zasad ostaju nedostupni za organe koje su poslali da hapse i navodno čiste svoje dvorište. Ali dolaze na red, to je neizbežno.

Obojenu revoluciju režim vidi pre svega u studentskoj pobuni, iako studenti ne ruše vlast i striktno se drže dalje od dnevne i dugoročne politike. Taj princip omogućava politiku kroz zahtjeve od kojih ne odstupaju. Oni u sebi sadrže političke ciljeve, zato što ispunjenje zahteva ruši sve stubove rasute države i znači raspad sistema koji je uslovio takve zahteve. Dok su ovde – neće ispuniti ništa ključno sa kratkog spiska uslova, kad zahtevi budu ispunjeni to će značiti da režim više nije ovde.

To su razumeli čak i naprednjaci a njihov vodeći um traži izlaz u slabo izmaštanoj zaveri protiv njega i države. Njegove teze su sakate jer drugačije i nisu moguće, uz to i prepisane iz tuđih iskustava koje on nije potpuno razumeo a misli i da ne mora.

Radikalski teoretičari slabo raspolažu kategorijama i pojmovima, za njih je obojena revolucija sila koja ih ruši polako ali neizbežno. Ne vide je u njenoj silovitosti, jer je ona potmula i polako seče sve osetljive žile, nerve i grane vlasti. Guši se borbom protiv vođe koje je teško otkriti, ali u kritičnoj fazi valja ućutkati slobodne novinare i druga lidera javnog mnjenja a konačno i opoziciju. Kakva god da je.

Tako je bar Nikolaj Patrušev učio Vulina, čije nadrišpijunsko dvojstvo ostaje nerazjašnjeno: da li je on ruski agent u Beogradu, ili srpski u Moskvi. Verovatno i jedno i drugo, mada veliku štetu pravi samo ovde.

Vladar se branio od stvarnosti na samom početku studentske pobune. To je činio nedovoljno vešto, čak priglupo. Oni to rade zbog para koje dolaze sa strane, silan je novac uložen u njegovo rušenje, nebrojene milijarde. Tako je rekao. Kasnije je zvao studente i profesore na dijalog, ali naravno, niko se nije odazivao. Sa njim se ne može razgovarati, niti ima o čemu.

Onda je u govoru-ekscesu u Mitrovici, iznenada proglasio pobedu nad obojenom revolucijom. Zna kako se to radi, napisaće knjigu-udžbenik koja će biti bez premca u svetu po čitanju. Pobediće i Srbiju i sve slične države koje je napala revoluciju u boji ili bilo kakva. Ali za sve obojene je neosporni, vodeći ekspert.

A onda je ispalo da revolucija koje nema ipak nije pobeđena. Nije obojena, ali bunt se širi, ljudi ne odustaju, ne boje se više ničega i despot više ne kontroliše ništa od onoga što se događa izvan dvora. Studenti idu svojim putem u epskim marševima i ne gube snagu, sa njima su građani koji ih dočekuju ili im se pridruže. Ili ih štite od fanatičnih lojalista. Kraljevo je postalo primer kako valja sa njima. Malo koga zanima hoće li Broj 1 raspisati izbore jer će oni konačno biti samo njegovi, njihovi i nevažeći.

U Moskvu su za pomoć i podršku otišli opskurni izaslanici vladaoca, Marko Đurić i notorni A. Vulin.

Tamo su saznali da revolucija u kojoj je njihov posustali monarh tako ubedljivo pobedio, i te kako traje. Vidno senilni Lavrov je siguran da je u Srbiji u toku obojene revolucije u punom zamahu i da je on sa svojom miroljubivom zemljom spreman da pomogne. To je rekao obavlja funkciju ministra spoljnih poslova, Marku Đuriću. Sličnu stvar je Vulinu saopštio Sergej Šojgu, čija funkcija u Kremlju nije dovoljno jasna.

Ministar spoljnih poslova zemlje koji je još u zločinačkom ratu pokazao staro lice staljinističkog Sovjetskog Saveza. Ako tražiš pomoć Moskvi, priznaješ svoj ograničeni suverenitet. Lavrov je bezobzirno istupio protiv građana Srbije, lažući otvoreno o prirodi ovdašnje vlasti i razlozima njene sudbinske krize.

Svojom podaničkom misijom u Moskvi, dvojica suklata iz srpske vlade potpuno su diskvalifikovani pobednika nad obojenom revolucijom. Nije pobijedio niti je mogao, otpada knjiga. Nešto mnogo jače ga vuče ka konačnom porazu i propasti.

Ovdje je u toku samo pobuna naroda koji se konačno naljutio.

Ljubodrag Stojadinović/Peščanik.net, 21.02.2025.