Pukovnik Vulin

Pukovnik Vulin

Nema predanja o tome kako neko postaje Vulin. Nijedna zamisao o kreaciji takvog fenomena nije ostvariva. Ali, nije samo u tome sadržana njegova neopisiva originalnost. Lično je dograđivao svoju javnu dimenziju, ne brinući za utisak koji ostavlja na svet oko sebe. Ni Šormaz, koji je onomad osuđivao njegovo novo štetočinstvo, nije bio u stanju da objasni o čemu je reč. Nešto jeste, ama đavo bi ga znao šta.

Vulin je sam svoj svet, jedini je koji ga razume i možda mu više ništa osim toga nije potrebno. Nalazi se sasvim blizu vrhu vlasti, zamenjujući luđeg od sebe u opasnim scenama. On je njegov seiz, posilni i ađutant, ne mora da mu se kaže šta da bude. Svoju ulogu vidi kao spasonosni podvig u svemu što mu nije dato da razume. Njegovi ispadi nam i dalje ne pomažu da znamo kako je ta grupa opskurnih propalica uspostavila potpunu vlast nad nama. Nećemo dobiti odgovore dok ih ne potražimo, zato smo tu gde jesmo, i mi i oni. Iz tog bunila dolazi naša nemoćna melanholija.

Biografija A. Vulina prepuna je podataka o čudesnim putevima čoveka skromnih moći ka vrhu bilo čega. Tajna je možda u cilju kome je težio, ili su ga vodili. Tamo su ga čekali slični njemu, jer istih nema. U takvim se rodoslovima nalaze važni odgovori o misteriji naše propasti.

Vučić ga je izabrao kao svoj nakaradni odraz u ogledalu, priručno sredstvo za objašnjenje sopstvenog bezizlaza. Hvala bogu te nisam takav! Njih dvojica odavno postoje kao dva pola iste političke rugobnosti. U Vulinovoj poniznosti vladar vidi sebe pred Šešeljom. Vulin se iskreno divi onome koji ga otvoreno prezire. U tom preziru ima poverenja mučenika koji je u političkoj mladosti i sam trpeo teška poniženja. Obojica na licima imaju takve tragove.

Videći sebe kao sijamskog blizanca naknadno ugrađenog u svog idola, neku vrstu odraslog političkog fetusa, Vulin je u novom telu nastavio svoj hod po tunelima i oblacima. Radeći jedino ono što nije umeo, bio je uveren da može sve, a da sve što ne ume niko ne primećuje. U fantastičnoj predstavi završio je vojnu obuku kao ministar vojske za dve sedmice, videći u tome svoju izuzetnost i nadmoć nad onima koji za istu stvar potroše mesece i godine.

Njegovi govori oficirima već su istorijski, začinjeni patetičnim uzletima i misaonim padovima, nadripatriotskim uzvicima, suvišnim zanosom i infantilnim poukama. Arhivirani u fasciklama za besmislene verbalne opite, nezaboravni ispadi regruta pred zbunjenom vojnom silom. Besede pred policijom tek postaju predmet izučavanja.

U vojsci nije dobio čin, ali u policiji jeste. MUP je ezopovskim jezikom potvrdio da je Vulin pukovnik policije, ma šta to značilo. A to znači da u tom nastranom svetu bilo gde bilo ko može da postane bilo šta.

Slikali su ga u Jovanjici, još dok je ona bila tajno bratsko dobro, i tamo je bio redov. Držao je u rukama šargarepu misleći da je brao paradajz. Kasnije je negirao bilo kakve veze sa plemenitom travom koja je na tom mestu rasla, tvrdeći da ništa nije osetio: ni miris ni ukus. Viđen u crnoj majici i plavom kombinezonu kako plevi od korova neku parcelu, nasmejan i ozaren izgledao je kao najamnik na zatvorenoj kolumbijskoj plantaži.

Pre nekoliko dana pojavila se slika pukovnika Vulina u zagrljaju sa ogromnim vođom navijača Rada, od ranije poznatog nekim organima gonjenja.

Kao čovek iz naroda, proste duše i čistog srca, Vulin se slika sa svakim koji to želi. On ne zna ko mu ulazi u kadar, svako može ako hoće, ministar policije ne brani. U takvoj navali on i nije u stanju da odbija prisnost, njegova je policijska dužnost negovanje bliskosti.

Bezbednost predsednika vidi kao svetu dužnost, to je njegova lozinka i zakletva, jedini posao. Za njega je zamisao o ugroženosti Vučića opravdanje za paranoju kojom se uskraćuju slobode. On je spasilac vođe, žrtva umesto njega, odani čauš i kaskader koji ga bezglavo zamenjuje u strašnim scenama. Njegov je dubler u sumanutim govorima.

Vulin je glasnik Srpskog sveta, zemlje svih Srba koja bi bila stvorena milom ili na drugi način. Svojom tupom i opakom idejom pokušao je da vrati Balkan u devedesete, ne krijući nostalgiju za ratom koji ga je zaobišao zbog kratkovidosti. Video je Beograd sa Vučićem na vrhu, kao pijemont etnički čistog raja kome nema premca. Konačno svi Srbi u jednoj državi, pod jednom voljom, zna se čijom. Zavadio je Srbiju sa svima iz komšiluka. Bilo je krajnje vreme.

Inventar Vulinovih javnih ispada je beskrajan. U njima je sve ono što nam govori da smo zalutali kao divlje pleme.

Nećemo saznati gde nas ovaj put vodi dok ne stignemo. Kao ni odgovor na pitanje: zašto je pukovnik Vulin uopšte ovde i šta radi, gde je nikao i kako rastao ili propadao do ovoga što danas jeste.

Zašto su svi oni pored tako širokog sveta zapali nama?

(N1)

CATEGORIES
Share This