Akako to izgleda u praksi?
Kaže podrška ženskom preduzetništvu. – Može ako si na „maco, cico“.Može ako malo vezeš, malo savijaš sarmu, malo ideš dva koraka iza direktora.Može ako se nasmiješiš za njihovu dnevnicu od 100 eura evropskog projekta kojim pravdaju postojanje, a ti poslije tog „osnaženja“ opet ideš kući da radiš, plaćaš sve dadžbine i dobiješ – sliku sa kiselim osmjehom.
Može ako ne postavljaš pitanja.Ako ne tražiš poštovanje za svoj rad, svoje obrazovanje.Ako si vječno zahvalna direktoru i nekoj agenciji koja te je, tobože, „prepoznala kao potencijal“.
Da li je to dovoljno, drage moje preduzetnice?Da se divimo ispeglanoj kosi i lakovanim cipelama dok jedna drugoj tiho kukamo da moramo da „jačamo otpornost na stres“ i pravimo novi organizacioni list, jer očigledno ovih sto i pedeset dnevnih aktivnosti nije dovoljno da bismo bile „dobre“.
Hajmo iskreno.
Možemo li biti samo preduzetnice — bez prefiksa pola?Možemo li biti inovativne — bez veza, šarma i klimanja glave?Možemo li biti doktorke nauka — a ne „prekvalifikovane i dokvalifikovane“ jer sistem ne zna gdje bi sa nama?Možemo li biti nepretučene — ni od muža, ni od sistema?Možemo li biti vrijedne samo zato što smo ljudska bića, a ne manjina kojoj većina velikodušno „daje neka prava“?
Jer kad vam neko stavi prefiks — vjerujte, to je etiketa.A etiketa znači: manjina koja će dobiti samo onoliko koliko većina odluči da je zaslužila.
I da budem potpuno iskrena: i ta milostinja zavisi od nekog direktora neke institucije, koji je direktor zato što je u svom selu skupio 100 glasova. Ne 10.000 — ne, to mu je nedostižno — nego 100. Dovoljno za par rakija ispod šatora, par tapšanja po ramenu i zvanje „nekog stručnjaka za razvoja ženskog preduzetništva“. Pa onda sutra ima obraza da kaže: „Učinio sam ti uslugu što sam ti dozvolio da budeš žena preduzetnica.“
Ozbiljno smo zamijenili teze.
Nismo mi nikakva manjina kojoj neko treba da da pravo, šansu, mjesto.Mi smo dio ovog društva, jednako kao i bilo ko drugi.
Mi smo te od kojih zavisi natalitet, stabilnost, vrijednosti, identitet ovog naroda.Mi smo, kako lijepo kaže tradicija, tri stuba kuće.Koji to direktor s 100 glasova i jedna fotelja mogu da zamijene?
I da budem lična — ali i činjenična, kako ste navikli:Ne mogu da radim istraživanja tržišta i javnog mnjenja jer neko želi da činjenice budu drugačije.Imam tri patenta, ali kao „mala preduzetnica“ koja previše misli, bolje da ćutim.Ja sam doktor nauka — ali otkud mi pravo da to ističem, jer time, valjda, „vrijeđam“ neukog direktora neke agencije.
Jer ovdje diploma nije mjerilo.Glas je mjerilo.Šator je mjerilo.Ručak je mjerilo.
I kada kažem da će me u Srbiji i Hrvatskoj, bez obzira na njihove probleme, uvijek sa uvažavanjem tretirati kao ono što jesam, moja država će mi reći:„Ako ti se ne sviđa, idi tamo.“
Resurs si.Žena si.Preduzetnica si.I tvoje je samo da poštuješ pravilo: nije tvoje da misliš.
A ja pitam — ako nije naše da mislimo, stvaramo i mijenjamo, čije je?
