Pravo zlo nije u virusu

Pravo zlo nije u virusu

Oni koji smatraju da virus ne može da se prenese putem pričešća polaze od toga da je telo Hristovo apsolutno dobro, a da je virus zaraza, tj. zlo. A zlo se ne može preneti preko dobra.

Međutim, virus je zaraza samo za nas, i to ne za sve, budući da će ga većina nas preležati a da to neće ni osetiti. A inače, virus je deo Božije tvorevine. Kao fizička realnost, virus je dobar, kao i sve što je stvoreno i što postoji u ovom svetu. Poplave, vulkane, uragane mi smatramo zlom, međutim, oni su prirodni deo prirodnog procesa i zbog toga nisu ontološko zlo. Isto tako, zmije i paukovi koji nas ujedaju za nas su smrtonosni, ali po svojoj prirodi oni su dobri.

Zajedno sa svim ostalim virusima, bakterijama i sa svim ostalim, koronavirus je deo ekosistema koji je stvorio Bog. Sada neću ulaziti u pitanje koji deo tog ekosistema je Bog stvorio direktno, a koji kroz zakone postepenog razvoja, koje je u tvorevinu takođe usadio Bog. Samo ću reći da su neki delovi tog ekosistema za nas korisni, dok drugi nisu.

Vaskrslo telo Hristovo, kojim se mi pričešćujemo, ontološki je bilo isto ovakvo telo kao što je i naše. U njemu su nastavljali da žive isti oni mikroorganizmi koji žive i u našem telu. Razlika Hristovog tela u odnosu na naše je samo u tome što ti mikroorganizmi nisu mogli da ga ubiju.

Ali, oni mogu da ubiju naše telo, zato što ono još uvek nije vaskrslo. Pritom, oni mogu da se prenesu preko evharistijskog tela Hristovog, zato što nisu ontološko zlo, nego su deo Božije tvorevine. Isti takav deo Božije tvorevine je, na primer, gljivica penicilin, zbog koje se – sveštenici to dobro znaju – evharistijsko telo Hristovo može ubuđati. Međutim, ta buđ je samo u našoj interpretaciji „truležnost“. To nije ona truležnost za koju kažemo da Hristos u njoj nema udela. Truležnost u kojoj Hristos nema udela je greh i smrt, a penicilin nije greh i smrt, već živi organizam, koji se, uzgred, i za nas pokazao veoma „životvoran“. No, iako se buđ koju smo mi posmatrali i koju posmatramo kao „trulež“ pokazala kao „životvorni“ antibiotik, to nije razlog zbog kojeg ona prelazi iz ontološkog statusa zla i truleži u ontološki status dobra i netruležnosti. Ontološki status buđi je uvek bio pozitivan, zato što je ona deo Božije tvorevine.

Sada da se vratim na one koji smatraju da virus ne može da se prenese preko pričešća. Kao što sam već ranije pisao, njihova greška je, kao prvo, doketska, zato što oni smatraju da telo Hristovo, uključujući i evharistijsko telo Hristovo, nije podložno zakonima prirode. Doketi, a kasnije i evtihijevci, su isto tako smatrali da je Hristova ljudska priroda bila ontološki drugačija od naše, tj. da to više i nije bila naša priroda, već nešto drugo. Kao drugo, oni koji smatraju tako padaju i u grešku manihejstva. Manihejstvo je bilo dualističko učenje koje je fizički svet delilo na dva dela – dobar i zao. Dualisti su smatrali da jedan deo sveta koji nas okružuje jeste suštinsko (ontološko) zlo. U suštini, mnogi i danas takvim zlom smatraju, na primer, virus. I zato veruju da se on ne može naći u svetim darovima. To je rezultat dualističkog pogleda na svet.

Zlo nije u prirodi, nego u izboru koji čovek čini. Zbog toga, pravo zlo nije u virusu, nego, na primer, u tome da čovek, umesto da se brine za svog bližnjeg, odlučuje da ignoriše zakone prirode, dolazi na sabranje i zaražava druge.

Izvor: Arhim. Kirill (Govorun)

CATEGORIES
Share This

COMMENTS