Piše Stojan Drčelić: Jede li patrijarh beli luk?

Piše Stojan Drčelić: Jede li patrijarh beli luk?

Predlog patrijarha Porfirija da verska nastava postane predmet, odnosno da sa margine školskog izbornog programa uđe u nastavni prajmtajm, baš i nije iznenađenje. Prirodan je to kraj mita o novom patrijarhu SPC kao kul tipu, rokeru pod mantijom, ekumenisti i hrišćaninu, pravoslavcu i svetosavcu (redosled je važniji nego što izgleda). Senka nezavisnog i svenarodnog patrijarha urušila se onog trenutka kad je prihvatio da učestvuje u loše postavljenoj beogradskoj političkoj klopci na Cetinju povodom ustoličenja mitropolita Joanikja, besedeći o snajperu čije su postojanje izmišljali Vučićevi tabloidi. O odlikovanju Miloradu Vučeliću neću ni slova, jer posle crkvenih lenti okačenih na grudi opštepriznatih dobrotvora Vučića, Dodika, Palme, Siniše Malog, ordenu može da se nada baš svako. Taman onako kako je sam Porfirije svojevremeno pred studentima veronauke rekao: „Svaki drugi mafijaš je dobio orden SPC.“

Pošto je brže-bolje saopštio da je država spremna da razmotri predlog Porfirija o verskoj nastavi kao obaveznom predmetu, neka se pripremi za odličje i Branko Ružić. Patrijarh, mudro, nije upotrebio reč „obavezan“, ali zakon je precizan. U članu 25 Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju kaže se: „U školi se izučavaju obavezni predmeti i izborni programi i aktivnosti propisani planom i programom nastave i učenja, prema školskom programu, u skladu sa zakonom.“

Znači, ako nije izborni program, onda je obavezan predmet. Uz rame matematici ili prirodi i društvu.

Priznajem, kad sam video vest prvo sam pomislio na staru narodnu „dokon pop i jariće krsti“.

U ovoj ludnici od korone, smrti, siromaštva, opšteg zagađenja i svake vrste atrofije, koga sada zanima veronauka u školama… Ipak, nije tako. Crkva kao institucija s velikim narodnim poverenjem nikada javno i zvanično nije pozvala na vakcinaciju, nema šta da kaže ni o Rio Tintu, a nikad ni slova o siromaštvu i nazadnjaštvu u koje su nas uveli naprednjaci. I to ćutanje ima cenu – i to budžetsku stavku merenu milijardama dinara kojima ih kiti, kao pijani grof, bogougodni Vučić.

Porez, dakako, ne plaćaju. Ali i to je malo, pa eto, treba veronauku spakovati kao školski predmet, a veroučitelje, njih oko 2000, zaposliti za stalno o trošku države Srbije. Svoje ćutanje Crkva bi, i dalje, da budžetira. Život je obezbedila na onom svetu, ali mora i na ovom.

Stevo Žigon je pre skoro dvadeset godina, koliko ima da je veronauka uvedena u škole, baš o tome govorio u jednoj TV emisiji, i taj snimak je popularniji danas nego 2002. Veliki umetnik je ovako razmišljao: „Vera ne može da bude nauka. Ako je vera, onda nije nauka. Suština nauke je sumnja, a sumnja je suprotnost veri. Moje prvo iskustvo sa katehetom je takvo da je on jeo beli luk na času. Pored mene je sedeo jedan ponavljač koga sam nagovorio da ga pita zašto jede beli luk. Veroučitelj nama priča o tome da je ovaj život dolina suza, da pravi život počinje posle smrti, a na pitanje zašto jede luk on kaže ‚to produžava život‘. Tad sam ja shvatio da laže, pa sam na veronauci postao ateista.“

Žigon je govorio o verskoj nastavi između dva svetska rata a moj mali komšija danas ima svoje viđenje: „Učio sam da je Isus Hrist s dve korpe ribe nahranio mnogo ljudi i da on sve može. Učitelj kaže da ne treba da se brinemo ako mama i tata izgube posao, jer će Bog sve da reši“.

Kakva muzika za uši za ovog našeg proroka, raspetog između svetog Kosova i plantaže marihuane Jovanjica.

Nova

CATEGORIES
Share This