Ali koga to još zanima.
Jednostavno rečeno, odluku nije donijela Skupština grada i nije objavljena tamo gdje bi trebalo. Po logici stvari, to znači da ne može biti osnova za naplatu parkinga, a kamoli za pisanje kazni. Po logici Banjaluke – parking se uredno naplaćuje.
I nije to ništa novo.
I ranije je Skupština grada donosila odluku o parkingu koja je bila suprotna odluci Ustavnog suda Republike Srpske. Ali pošto niko nije reagovao, niko se nije žalio i niko nije potegao pitanje odgovornosti, građani su nastavili da plaćaju. Jer šta će, pauk ne pita za zakon.
Tako i danas. Grad tvrdi da ima pravo na naplatu, pravnici tvrde suprotno, a građani stoje između. Odluka je, kažu, objavljena u Službenom glasniku BiH. Zašto tamo, kad se radi o Banjaluci i Republici Srpskoj? Ne pitajte previše. Mogli biste dobiti odgovor.
Posebno je zanimljivo što je Ustavni sud Republike Srpske vrlo jasno objasnio kako Grad može zakonito da naplaćuje parking. Nije to neka filozofija, niti nauka. Samo treba ispoštovati proceduru. Ali izgleda da je to teži put.
Lakše je ovako, malo improvizacije, malo „privremenih rješenja“, pa dok ide, ide.
Naravno, nikome normalnom ne smeta da se parking plaća. Grad mora da funkcioniše. Ali red se ne može uvoditi tako što se prvo pogazi zakon, pa se onda očekuje da ga građani poštuju.
Jer ako se odluke donose po osjećaju, po potrebi i po trenutnom raspoloženju vlasti, sasvim je logično pitanje zašto bi ih građani shvatali ozbiljno?
Parking je samo povod. Problem je mnogo veći. To je osjećaj da pravila važe selektivno, strogo za jedne, a fleksibilno za druge. A kad tako postavite stvari, nemojte se čuditi što ljudi sve manje vjeruju sistemu.
Jer zakon koji važi samo kad nekome odgovara, prestaje biti zakon.
Autor: Gorana Jakovljević/ Srpskainfo
