Neka mi čitalac oprosti za optimizam: režim je u čudu i ne snalazi se. Od 2012. naovamo uvek je imao jasnu metu na drugoj strani linije političkog fronta i nepogrešivo ju je pogađao iz svih svojih medijskih i institucionalnih „oruđa i oružja“. Ali, za samo par nedelja, od sredine oktobra naovamo, potencijalne mete su se namnožile, a opozicione formacije na frontu razvile i raširile tako da režim više ne zna gde sve tačno treba da udari i sa koliko snage. Lako je bilo dok je Đilas (kao notorni „žuti“) bio sinonim za jednu opozicionu kolonu i jednog opšteg neprijatelja. Sada smo dobili tri opozicione formacije protiv režima. Jednoj su okosnica Dveri. Druga se formirala oko SSP-a i Narodne stranke. Treća se gradi na potezu između Ne davimo Beograd i Zajedno za Srbiju.

Nema nijednog zajedničkog imenitelja za ove tri formacije da posluži kao meta režimu. Ako se ne budu napadale među sobom, barem ne više od onoga koliko je potrebno da između sebe povuku jasne razlike, režim će imati ozbiljan problem kako da ih (medijski) tuče u kampanji. Ako ih bude tukao podjednako, to će biti jedna komplikovana politička poruka. Dovoljno komplikovana da ne dobaci daleko. Da stvar po vlast bude gora, dobili smo i uverljive nestranačke i (u vrlo uskom smislu reči) nepolitičke aktere u borbi protiv režima. Oko nesrećnih Vijetnamaca (to jest Linglonga) te Rio Tinta podigle su se brzo i efikasno organizacije aktivista bez ikakvih izbornih ambicija. One sada uveliko troše resurse režima za (neprijateljsku) kampanju.

Sve što se do pre par meseci računalo kao manjkavost protagonista opozicije, sada je postalo njihova vrlina. Zameralo se opoziciji da ne može da se ujedini; da nije u stanju da mobiliše i povede u protest žitelja Srbije; da nema dovoljno snage da uzdrma režim. Sada vidimo – dobro je što se opozicija nije ujedinila. Dobro je što nije uzela na sebe da umesto žitelja Srbije artikuliše razloge za proteste i vodi ih. Konačno, nije opozicija ta koja treba da pokaže snagu: snagu moraju da demonstriraju sami žitelji Srbije, jer je jedino protiv njih režim nemoćan.

Opozicija formacijski postavljena u tri kolone za režim je mnogo zahtevniji politički protivnik na izborima. SNS je, recimo to tako, omnibus stranka. Tu ima najrazličitijeg ideološkog i političkog smeća. Bez jasnog programa i bez jasne pozicije na političkom spektru, ta stranka se drži samo oko golih, sebičnih interesa svojih članova. Takva kakva je, klijentelistička dakle, u kampanje je dosad išla uvek protiv nekoga a nikada za nešto. Dok god je protivnika bilo lako identifikovati, njene negativne kampanje bile su efikasne. Ali, opozicija se sada podelila tako da zauzme sve tri glavne pozicije na političkom spektru (i desno, i levo, i centar). Pitanje je sa koje će pozicije na takav opozicioni izazov sada biti u stanju da odgovori SNS a da se taj odgovor ne raspadne u paramparčad.

Uz to, svaka od ovih kolona sigurno je u stanju da na svim nivoima izbora prebaci cenzus, pa za njih neće biti zalud datih glasova. Ostaje da se vidi gde će se denuti preostali opozicioni protagonisti. To je međutim važnije pitanje za njih, nego za birače, pošto je izvesno da su im kapaciteti što se tiče zadobijanja podrške na izborima zanemarljivi. Što bi onda moralo da vodi ka tome da se pridruže jednoj od tri već formirane kolone, a to će samo dodatno snažiti već uspostavljene formacije.

Što se tiče traženja razloga za proteste: do sada je to, kada bi ti razlozi stizali iz opozicije, izgledalo nametnuto i kalkulantski. Ne nužno zaslugom same opozicije. To je naprosto tako – strankama se uvek može pripisati da se bore za vlast. Što one naravno i treba da čine jer zato postoje. Ali, to je kod nas postao prokazani cilj, pa se lako može zloupotrebiti tako da se svaki (stranački) protest diskvalifikuje. Protiv Rio Tinta žitelji Mačve, a sada i čitave Srbije ustali su spontano i sa jakim egzistencijalnim razlozima. To se naprosto ne može diskvalifikovati nikakvim skrivenim motivima. Kada se brani goli život, to znači da više nema šta da se krije niti ima prostora za kalkulacije. Posao stranaka je da ove proteste podrže, ali ne i da im stanu na čelo. Nešto moraju da urade i sami žitelji Srbije.

Pri tom, kada se obračunava sa demonstrantima, režim ulazi u sukob sa samim narodom, a ne sa prokazanim političkim strankama. U jednoj takvoj kampanji režim naprosto ne može napraviti dobar potez. Već se sada jasno vidi: režim za koga su svi drugi pretendenti na vlast bili puki izdajnici, u borbi protiv naroda sve više se razotkriva kao izdajnički. Opozicione stranke mogu sve to mirno da posmatraju – to je čista politička dobit, jer s njih skida izdajničku stigmu, a da one pri tom ne moraju da se busaju u svoje patriotske grudi, što uvek izgleda pomalo sumnjivo.

Kada su mu snage razvučene duž linije fronta i kada se pokaže da front u stvari nije samo jedan izborni/stranački nego se linija borbe povukla i između vlasti i samih žitelja Srbije, režimu, to jest SNS-u ostaje još samo da se uzda u golu silu i izbornu krađu. Stranke nemaju kapacitet da na tu silu odgovore. Na to moraju odgovoriti upravo građani Srbije onda kada stranke izađu s jasnim dokazima o izbornoj krađi. Tako da prošle i buduće proteste možemo videti i kao nabacivanje građanskih mišića. Što žitelji Srbije budu odlučniji i brojniji u tekućim protestima, to će režim imati manji prostor da krade na izborima. Stranke mogu kontrolisati izbore, ali bez građana Srbije ne mogu zaštititi njihove glasove.

Sve u svemu, Vučić se preigrao. S dva idiotska zakona i samoubilačkim aranžmanom s Rio Tintom, iz temelja je preokrenuo stvari u Srbiji i sve što su do sada bile slabosti opozicije a njegova snaga (čitaj: gola sila) pretvorio je u vrline opozicije i svoje mane. Naravno, on do izbora još ima vremena da zakone povuče, da prekine dogovore s Rio Tintom, da prisili Linglong da vijetnamske radnike tretira kao ljudska bića. Na raspolaganju ima i neke druge opcije, poput, recimo, potpirivanja sukoba u susednim zemljama (BiH, Crna Gora). Ali, šta god da uradi (ili ne uradi), on već sada mora znati da je političar na zalasku karijere.

Dejan Ilić, Peščanik.net, 03.12.2021.