Idok je ovo u svijetu normalna pojava, u BiH bi moglo da prođe kao dobar vic. Naši političari su, možda, nekad i čuli za riječ „ostavka“, ali kladimo se da ne znaju njeno pravo značenje. Dok ispisujem ove redove, pokušavam da uđem u njihove glave političke, pa zamišljam da „ostavku“ koriste na sljedeći način:
„Ostavljam se morala…“
Na našem dnevno-političkom podzemlju, da ne kažem, nebu, svako malo neko nekoga pozove na ostavku, a ovi, pozvani, svako malo se ne odazovu.
I zanemarimo sada ove svjetske realnosti i naše viceve. Hajde da se, koliko god da nam to izaziva mučninu, bavimo realnošću na naš način.
Kada bi se kod nas ostavke podnosile, ne zbog korištenja službenih telefona, kartica i neplaćanja računa, nego zbog kriminala, korupcije, pustošenja budžeta i sličnih pošasti, imali bismo, da ne budemo previše strogi, poluprazna preduzeća, parlamente, institucije i ustanove.
Kakav bi to tek skandal bio! Bolje je ovako. Prazne klupe i fotelje dolaze u obzir samo kada naši funkcioneri ne dolaze na posao, a primaju platu. Na to smo navikli, a promjene, javljamo svima, ne volimo!
Ruku na srce, znalo se desiti da, s vremena na vrijeme, poneki stranački uhljebović, koji je, u ime koalicionih sporazuma postavljen na čelo javnih preduzeća, podnese ostavku, ali nikako iz moralnih razloga, nego zato što tako stranački gazda kaže. I to je sasvim u redu.
Ko smo mi da pozivamo na, tamo neku, odgovornost!? Kao da nemamo pametnija posla.
I zato, ako (kad) nam neki izabrani funkcioner, kroz prozor službenog automobila, pokaže srednji prst, to je zato jer smo tako i zaslužili.
