Nekada su se djeca u školi učila da budu ljudi…

Nekada su se djeca u školi učila da budu ljudi…

Zbilo se to još za vremena „one“ države, kad’ jedne zime brkati učitelј pozva roditelјa jednog od učenika na razgovor te mu reče:

„Gospodine pozvao sam vas zbog vašeg sina Radeta, bliži se kraj prvog polugodišta ali on neće imati prolaznu ocenu, iz matematike ima jedinicu.

Pa sam hteo da vam predložim da preko zimskog raspusta vi dodatno radite s njim, kako bi na kraju godine imao prolaznu ocenu i ne bi morao da ponavlјa razred.“

Radetov otac koji je na sastanak došao u radnom odelu, odgovori kontra pitanjem:

„Da li je moj sin miran, redovan na nastavi i radi li domaću zadaću redovno?“

„Što se tiče vaspitanja i vladanja vašeg sina tu nema nikakvih problema, on je vrlo vaspitano i kulturno dete, domaću zadaću radi svakodnevno, ovog polugodišta nije propustio ni jedan jedini dan škole, samo jedared kad su mu se ukvasile noge pa se vratio kući“, odgovori k’o iz topa učitelј.

„Pa onda niste trebali mene da zovete, jer nije do mene već do vas, ja i moja supruga smo tu da mu damo vaspitanje a vi znanje.

Kao što ste već sami rekli mi smo mu vaspitanje dali a vi znanje izgleda niste.

Od sad me samo zovite ako moj sin napravi neki problem u školi, a u tom slučaju dok ja ne dođem vi znate šta ćete… i u tom trenutku pokaza prstom na brezovu motku koja se presijavala kraj užarene peći u ćošku.

Ja sad odo, jer kao što vidite moram raditi kako on ponovo ne bi ukvasio noge na putu do škole, a što se tiče njegovih ocena to ćete morati vi sami“, završi Radetov otac dok je jednu ruku pružao učitelјu a drugom navlačio vunenu kapu na glavu.

Učitelј Jovan ostao je dugo tog dana u učionici razmišlјati o razgovoru koji je vodio.

Setio se i oca svojega, koga nije baš dobro ni upamtio, jer je još 1916. godine ostavio kosti na Kajmakčalanu.

Kao kroz maglu se setio i majke koju kasnije zajedno sa starijim bratom ubiše Bugari.

Setio se i svojih školskih dana odmah nakon Prvog svetskog rata.

Tada su učitelјi još kažnjavali klečanjem na pesku i udaranjem koprivom po rukama.

Učitelј Jovan nije bio toliko rigorozan, izuzev po kojeg udarca brezovom šibom po ruci ili čupanjem kose iznad uha.

Tek toliko da bi mangupima pokazao ko je glavni u učionici.

Možda je Jovanovo odrastanje bez roditelјa a kasnije i samački život bez vlastite dece, uticao na to da on nije primetio da je Rade jedan odličan učenik, izuzev tamo neke bezvezne jedinice iz matematike.

Nakon novogodišnjih praznika Rade će jedinicu iz matematike ispraviti i dobiti čvrstu dvojku, s tim da će iz predmeta „Lepog pisanja, Selјačke privrede i Ručnog rada“, imati zaklјučeno „vrlodobar“, što je u to vreme bila zaista retka ocena.

Od 70 svojih učenika koje je učitelј Jovan ispratio na malu maturu, u dva razreda po 35, samo su dvoje bili „odlikaši“, nešto malo „vrlodobrih“, većina „dobrih i dovolјnih“, dok je nekoliko učenika ponavlјalo treći razred.

Radu ćemo napustiti u ovom delu priče da završi svoju osnovnu školu, a mi ćemo se teleportovati nekoliko decenija unapred.

Tačnije u 2019. godinu, jer se evo trenutno završava prvo polugodište još jedne školske godine.

Zatim ćemo uzeti lenjir i povući liniju na kojoj ćemo napisati:

Učitelј-Učenik-Roditelј-Škola.

Na kojim talasnim dužinama je ovaj odnos bio pre nekoliko decenija mogli ste pročitati u tekstu gore.

Ali tako je bilo nekada, danas više ne, danas je škola sinonim za mučenje dece.

Pojedine mlade mame kraj polugodišta će iskoristiti samo kako bi u visokim štiklama i suknjicom iznad kolena, otišle po dete i udarile selfi za Instagram.

U drugom planu će ostati škola kao ustanova odakle bi ta deca trebala ubrzo izaći spremna za neki sledeći period svog života.

Danas su roditelјima imidž deteta i dobre ocene u dnevniku važnije od samog znanja.

Kao što sam rekao već, nekad je u razredima od preko 70 učenika jedva bilo 2-3 odlikaša.

A danas, danas 20 učenika u razredu i gotovo svi odlikaši.

Nekad je po završetku srednje škole, samo jedno ili dvoje upisivalo fakultet.

A danas, danas svako živ studira, sve i svašta.

Pa gde smo odjednom pokupili toliku pamet sveta a niko ništa ne zna…

Treba da budemo svesni da na ovakav način odgajamo trule generacije čije plodove ćemo tek brati u godinama koje slede.

Roditelјi su nekad za razliku od danas, bili na strani učitelјa.

Nije bilo pedagoga, psihologa i mnogih drugih pametnjakovića koji će za svaki problem zvati Centar za socijalni rad i dete klјokati raznim tabletama.

Postojao je samo direktor, koji je bio važna ličnost sa velikim autoritetom.

Dok je danas samo čovek kod koga možete srediti ocene i to preko nekog trećeg lica.

Odnos roditelј-nastavnik danas su ili bratski ili neprijatelјski, a morali bi da budu samo profesionalni.

Danas roditelјi deci ispravlјaju ocene, a zbog jedinice nastavnike šalјu na popravni.

U jednoj beogradskoj školi majka je zbog ćerkine jedinice iz matematike napala učitelјa i primorala ga da ćerka još sutradan ispravi ocenu.

Sutradan je ćerka dobila peticu, majka zadovolјna, ćerka ne zna ništa, učitelј primoran da glumi da je sve kako treba.

Ali sve je to u stvari poput pokvarene jabuke na voćnom stolu, koja će ubrzo pokvariti i svo ostalo voće.

Sve je krenulo nizbrdo devedesetih godina.

Do tada su se samo prvom detetu kupovale knjige, koje bi zatim nasledili ostala braća i sestre.

Pa bi knjige nastavile da kruže po komšiluku sve dok se slova ne izližu i ostanu samo ispisana imena simpatija mnogih generacija.

Onda su počeli izmišlјati svake godine nove nastavne planove, neke nove autore i neke nove događaje kako bi se knjige kupovale i izvlačio novac.

Danas na kućni budžet roditelјa utiču računari, tableti, mobiteli i druga čuda mobilne tehnologije.

I da, deca su nekad išla u školu peške, dečiji smeh su upili zidovi i danas ga samo pamti tišina hodnika.

Danas su nepregledne kolone automobila svako jutro pred školama, roditelјi svakodnevno dovoze decu u školu i vraćaju ih kući, čak i one koji imaju samo 5-10 minuta hoda.

Misleći da im prave ustupke a to upravo ima negativnu posledicu na socijalizaciju dece, jer sa na putu do škole deca najviše druže i razgovaraju.

U školama nikad nije bilo više školskih policajaca i video nadzora, a opet nikad više nasilјa.

10-togodišnjaci se leče od alkoholizma, 11-togodišnjaci konzumiraju teže droge, 12-togodišnjakinje se vakcinišu protiv polno prenosivih bolesti…

U poslednjoj deceniji broj doktora nauka u Srbiji je porastao za 880%.

Po glavi studenata trenutno imamo najviše doktora nauka u Evropi.

Čak 1 500 disertacija godišnje se odbrani u Srbiji.

Taj paradoks ne može biti normalan, i za sve ove plagijate je zaslužno instant školstvo koje se godinama sprema lako.

Nekada su se deca u školi učila da budu lјudi i da bi svojim radom i trudom zaslužili diplomu.

Danas decu učimo samo da dobiju diplomu kojom će dokazati da su lјudi.

Žao mi je što smo izgubili identitet…

 

Piše: Dean RS

CATEGORIES
Share This

COMMENTS