Svjesni su da bi veće plate motivisale ljude da ostaju ovdje, ali da prostora za takvu motivaciju, trenutno, jednostavno nema.
Prije toga, kažu, mora se debelo zapeti na povećanju tehnološkog razvoja u privredi. Pitanje je – šta do tada?!
Da li to znači da će, do postizanja poželjnog nivoa modernizacije domaće privrede, radnici raditi za plate kojima, bukvalno, jedva mogu da se prehrane?!
Tačnije, da li će, od ukupno skoro 290.000 zaposlenih u Srpskoj, bezmalo 204.000 i dalje raditi za platu ispod prosječne. Vjerovali ili ne, oni su u još dobroj poziciji, s obzirom na činjenicu da čak 41.000 ljudi ne zaradi ni 1.200 KM, koliko košta trošak prehrane za jednu četvoročlanu porodicu.
Pitanje je imaju li ti ljudi vremena, snage i strpljenja da čekaju…
Posebno kad znaju da njihovi poslodavci godišnje profitiraju ogromne pare, dobrim dijelom i zbog toga što su mnoge od svojih zaposlenih, bez obzira na diplome, prijavili na minimalac. Na taj način, naravno, plaćaju manje poreza i doprinosa, a u svoje džepove stavljaju sve ono što uštede na nesrećnim radnicima koji, ako i dočekaju penziju, od nje neće moći da žive.
Ovakvom praksom samo u sektoru građevinarstva, u kojem najviše vape za radnom snagom, poslodavci uštede najmanje 24 miliona KM godišnje. Sindikalna analiza pokazuje da su preduzeća iz ovog sektora lani ostvarila dobit od oko 309 miliona KM, što je za čak 100 miliona KM više nego u 2022.
A pošto neće da odriješe kesu sada se suočavaju sa zabrinjavajućom nestašicom zanatlija, kojima je prekipjelo i strpljenje i čekanje.
Po svemu sudeći, na čekanje više nisu spremni ni radnici iz ostalih sektora, nego su izvukli kofere i samo čekaju zgodnu priliku da pobjegnu odavde.
Autor: Maja Radoja
