Na dnu

Na dnu

Ne tako dnevno, na ovom mjestu sam se, iz čistog očaja, zapitao kada ćemo, i kao narod i kao država, dotaći dno.

Piše: Emilo Labudović

Ne tako dnevno, na ovom mjestu sam se, iz čistog očaja, zapitao kada ćemo, i kao narod i kao država, dotaći dno. Dno bezdanice u koju strmoglavo padamo evo već tri decenije, u blato bratomržnje, siromaštva, kulturocida, samoizolacije… I, čini mi se da je odgovor stigao prije nego sam očekivao. Konačno smo na dnu.

I nije samo Budva i ono što se dešava u njoj i oko nje slika i dokaz toga dna. Kud god da se čovjek okrene, čeka ga neizdrživi smrad političke korupcije i svake druge truleži.

Od Parlamenta, preko Javnog pa sve do „predsjednika svih građana“ koji skoro trećinu tih „svih građana“ očima ne može da vidi. Zemlja u kojoj skoro otvoreno režiraju i podmeću „državni udar“, u kojoj se nekakav smušeni i polumutavi Paja, jedini sjeća „dugovanja“ sa Mojkovca pa vraća dug tako što „tajnovidcu“ povjerava da se sprema „krvoproliće kakvo Crna Gora nije doživjela“, zemlja u kojoj progone, hapse i osuđuju poslanike, zatvaraju redom koga stignu, ubijaju i prebijaju novinare, zemlja u kojoj što prpuste „specijalci“ dočekuju buzdovani nekakvog fantomskog privatnog obezbjeđenja, zemlja u kojoj… nabrajanje bi baš potrajalo, dno je toliko duboko da se jedino može krstiti kao „dno dna“!

A kad se s takve „evroatlanske“ visine tresne na dno, racionalnost postaje žrtva sumanutog držanja za olupinu broda koji tone. Broda koji je bušan sa svih strana, u vodi do pramca, broda na kojem su još samo pacovi spokojni jer nemaju pojma da se udarilo o hrid i da nema dalje. Nastojanja da se brodolom zabašuri grčevitim mahanjem brodskom zastavom i pjesmom galiota koji veslaju u prazno ravno je – tragikomediji. Tu ne pomaže ni gromopucatelna hajka na „organizovane kriminalne grupe“ koje „tajnovidac“ nalazi od vrtića do samog vrha vlasti, strogo pazeći da ne nabasa na koju krupniju „ribu“, a koje optužuje za bušenje broda i cijepanje jedara.
A kad smo već kod „organizovanih kriminalih grupa“, kad se pošteno saberu svi osuđeni, optuženi, oni pod izviđajem, a naročito oni za koje zna sva Crna Gora i Duško Knežević a samo „tajnovidac“ nema pojma, ispada nekako da je „najorganizovanija kriminalna grupa“ zapravo – DPS. Od Sveta, preko Miga pa sve do Mugija i „mugija“ u skoro svakoj opštini gdje su na vlasti, kriminalna DPS kamarila bi, da je ovo iole normalna zemlja, popunila kapacitete jednog Alkatraza. Tu „divnu“ sliku ne može više da popravi ni onaj razbarušeni i nadobudni Budvanin, Divanović.

I dok se brod raspada, uz frenetično ojkanje „mornara“ sa jarbola, kapetan se odavno dohvatio „kraja“ i baš ga briga za oluju koja nadolazi. Uljuljkan u samoprojekciju veličine i nedodirljivosti, on u zavjetrini sanja san o zalivu u kojem neće biti bura, u kojem neće biti Srba, SPC, tvrdoglavih mitropolita i popova, bezočne opozicije nesvjesne njegovih „dostignuća“.

O zalivu u kojem će, božjim proviđenjenjem koje mu je dato, uz svoj zamak pod Goricom, sazidati i sasvim novu Crkvu, daleku od svakog svog istorijskog korijena i trajanja. Zaliv van evropskog mora u kojem su za plovidbu normirana stroga pravila čijem poštovanju „kapetan“ uopšte nije sklon.

Da ni malo ne pretjerujem u ovoj opservaciji pozvaću se na „kapetana“lično. U opštem metežu i svakojakim izjavama, saopštenjima i pokličima, ostala je skoro neprimijećena i nekomentarisana njegova izjava u kojoj više nego otvoreno saopštava kako mu to „evropsko more“ nije ni do koljena i uopšte mu nije prioritet.
Kao što je u Bibliji zapisano da će “ prije dvogrba kamila proći kroz iglene uši nego što će bogataš kroz vrata raja“, „kapetan“, svjestan svoje „dvogrbosti“, istog dana kada je na sva zvona obnarodovano otvaranje poslednjeg poglavlja u pregovorima, u intervjuju za HRT otvoreno izjavi: „Naša država ne potencira članstvo u EU već evropeizaciju i usvajanje evropskog sistema vrijednosti kako bi postali dio evropske kulture i civilizacije“! Ne lipši magarče do zelene trave!!!

„Kapetanu“ se, dakle, ne žuri. Ne zato što ne preferira Evropu već zato što je duboko svjestan da Crna Gora sa balastom njega i njegovog koncepta privatne države u demokratizovanu Evropu može taman koliko i dvogrba kamila kroz iglene uši. Ali, njemu je do Evrope koliko i do lanjskog snijega. Ovaj zaliv, daleko od svakog dobra, gdje su njegove „ajkule“ potamanile sve sitnije ribe, u kojem je žabokrečina nepromjenjivosti zacarila od obale do obale, njegov je svijet i tamni vilajet iz kojeg može uvijek da skokne gdje mu se strne. Državnim avionom „zlatnim Dajnersom“ Duška Kneževića ili nekog od svojih „dužnika“ kojima je dozvolio da oližu kašiku dok on vrca med. A sva ova maskarada, od Paje pa do onog Divanovića, je tu u jedinoj ulozi: da se Vlasi ne dosjete. Da on, u izostanku litija, opozicione sloge, političkog okupljanja, promocija, poguran Janjićima, Šćekićima, Šukovićima, Adžićima, Rastoderima, Stankovićima, Katnićima, trostrukom Vesnom…, namakne još jedan mandat u kojem će, zajedno sa „organizovanom kriminalnom grupom“, dokrajčiti raskućavanje zajedničke a skućavanje svojih vila i zamkova. A Evropa… pa tu je ona negdje, još samo desetak i koju godinu više strpljenja.

A ta floskula o „putovanju u Jevropu“ je najopskurnija laž i zabluda kojom nam mažu oči, spolja i uznutra. Pohađao sam klasičnu gimnaziju a geografiju i istoriju su mi predavali divni i obrazovani profesori, među kojima je bilo i doktora nauka. Oni su me davno naučili da je i ova pustopoljina zvana Balkan geografski, istorijski, kulturno i civlizacijski neodvojivi dio Evrope. Sa svojim razlikama, specifičnostima, manama i prednostima. A „evropa“ kojom nam, kao magarcu šargarepom, mašu pred nosom je isključivo „koza nostra“. Ne ona mafijaška koja se ovdje odomaćila do nivoa gazdovanja već „naša stvar“ u smislu da ćemo sve morati sami i da samo od nas sve zavisi. „Kapetan“, po sopstvenom priznanju, nije iz te priče. U tu Evropu se mora i može samo bez njega i njegove „organizovane kriminale grupe“. Ne krpeći crvotočni i rastureni brod ove vlasti koji se u Budvi konačno nasukao već građenjem novog, čvršćeg, sa novom, složnom, posadom i pametnijim kormiralom.

Pad na dno, pisao sam nedavno, ima i svoju dobru stranu. Nakon prvobitne i trenutne ošamućenosti slijedi uspravljanje i kretanje uz brdo. Da nije sve izgubljeno i da je proces ozdravljenja već počeo posvjedočili su prvi (a ko bi drugi) – ljekari. Prvo oni nikšićki (ne oni koji su aplaudirali „kapetanu“ nasukanog broda), a onda beranski, pljevaljski, podgorički… Zdravstveni font svakodnevno raste i jača. Čeka se da im se pridruže svi prezreni i poniženi, od učitelja, profesora, radnika, penzionera… A kad krene „kuka i motika“, „kapetan Kuka“ ima da leti sa broda. Ne kao Petar Pan, već strmoglavce. Buć!!!

„Brodovi koji tonu ne tonu zbog vode koja ih okružuje već zbog vode koja u njih uđe“ upozoravao je najsvetiji među svetima, pokojni Patrijarh Pavle. A u DPS brod ušla je ne samo voda već i svakojaka trulež, otpadne vode i fekalije. I tu više nikakvo parfemisanje i šminkanje ne pomažu. Brod se mora napustiti i ostaviti da potone na dno na koje smo, svi do jednog, stigli prije njega. A ozdravljenje i povratak na početak novog kursa je već je počelo. Treba samo biti uporan i ne ustuknuti. Stara latinska poslovica kaže: „ako za ono do čega vam je stalo niste spremni da se borite, onda ga niste ni zaslužili“! Pa… „neka bude što biti ne može, neka bude borba neprestana“!

(In4s)

CATEGORIES
Share This

COMMENTS