Poznavao sam ga preko 25 godina, a intenzivno smo se družili par godina kada smo radili zajedničku TV emisiju “Kult detektivi”.
Prvi put sam imao javni nastup uz Delču i “U škripcu” na njihovom prvom koncertu u SKC, kada sam bio jedan od momaka koji je stajao na bini sa strane i držao plakat na kom je pisalo “Ja sam Pamfleks čovjek”. Delča, Vule, Vasa i Luka su tada tek snimili debi album, a slično kao i mnogi bendovi tada smatrali su da se na bini, osim koncerta, mora napraviti i art performans. Delča je između pjesama objašnjavao “Pamfleks” koncept, koji je bio neka vrsta njegove kritike potrošačkog društva.
Potom sam Delču vidio na foto sešnu “Aux Maniere” kada se moja koleginica sa klase na dramaturgiji, Ana Paljić, slikala s njim za omot drugog albuma “U škripcu” pod nazivom “O je”. Goranka Matić i Pajkić su tada zamislili da “U škripcu” budu neka vrsta našeg pandana bendu “Roksi mjuzik”. No, nisam se tada još družio sa Delčom.
Na poziv našeg prijatelja, slikara Milana Atanackovića, koji je pokrenuo “Art kanal”, otišli smo da radimo kao TV voditelji. Radili smo emisiju “Kult detektivi”, koja je bila neka vrsta urbanog beogradskog kontakt programa. Meni su Delčini fazoni bili toliko smiješni da sam često plakao od smijeha pred kamerama. Njegova mašta i humor bili su zarazni, pa je emisija brzo dostigla kultni status.
Emisiju je režirao moj pokojni kum Marko Đermanović, koji se sa Delčom od tada neprekidno družio. Bili smo često u Markovom stanu i svirali gitare, predstavljajući jedan drugom nove pjesme. Od jednog broja mojih pjesama napravio sam TV film na Art kanalu, koji se zvao “Beogradske maštarije”. Režirao je Duća Varda, a Marko i Delča su glumili urbane heroje. Noću su pravili sjajne “tekila” žurke u klubu “Bus” kod našeg drugara Vlade, na koje od gužve nije moglo da se uđe. Marko je puštao kolumbijske “kumbije”, a Delča ordinirao za šankom sa gradskom ekipom Srđanom Dragojevićem, Flavijom, Debelim, Jelom, Saletom Čupom, Darkom Tomovićem itd.
Volio je baš mnogo da popije, nekada mi se činilo previše. Govorio mi je da je to prokletstvo njegovog znaka “škorpije”. Ja sam ga tada doživljavao kao nekakvog beogradskog Bukovskog ili Henka Mudija. Piće je išlo uz njega, jer nikada nije izgledalo da ga ne kontroliše.
Emisija “Kult detektivi” je postala toliko popularna da je ušla u 10 najgledanijih na televizijama u Beogradu. Dobili smo poziv da se pojavimo kao specijalni gosti u seriji “Otvorena vrata”. Bili smo članovi benda koji svira “androgini tehno”, Delča je pjevao pjesmu “Kad sam bila plavuša”, a pomagala mu je legendarna Olivera Marković. Potom smo u SKC radili omnibus predstavu “Beogradske priče”. Delča je uradio svoje “Lepe čiste mlade”, a ostale smo uradili Milorad Milinković Debeli, Srđan Andjelić i ja. Bila je to zaista kultna predstava.
Potom nas je Dušana Nikolić pozvala da u Bitef teatru napravimo predstavu. Delča je tad uradio svoj čuveni “Transeks šou” u kom je glumio dvopolnog transvestita Radmila/Radmilu. Kasnije, slavna manekenka Marija Mačić glumila je s njim. Kritika se obrušila na tu predstavu, koja je bila prepuna artificijelnih odvratnosti. Mislim da se Delča nikada nije oporavio od surovih kritizera koji nisu razumjeli njegovu pop art travestiju u stilu Džona Votersa, koji mu je bio omiljeni reditelj.
Snimio sam mu jedne zime bek vokale na pjesmi “Dirlada Dirlada Da”, koja mu je bila veliki hit. Potom sam bio gost na Delčinoj promociji knjige u Busu. Knjiga “Kabinet doktora Maksimilijana Mrmora i njegovi pacijenti” bila je ponovo šokantno ostvarenje, prava srpska treš literatura. Nahvalio sam ga kao što mu i dolikuje, ali niko nije želio da piše više o tome. Sjećam se da je poslije mog govora performans izvela striptizeta Ruža, koja se prosto skinula gola i dijelila Delčinu knjigu gostima.
Dugo godina poslije toga, najmanje deset, nisam ga više vidio, prosto je otišao drugim putem. Cijenio sam sve što radi i kao muzičar i kao pisac. Nikada mi nije rekao da je bolestan od bilo čega. Uvijek je bio ljubazan, prijatan i nasmijan.
Konačno, vidio sam ga posljednji put jedne godine kada je Milorad Milinković Debeli promovisao svoju knjigu “Fantom tramvaj” u Ilegali. Ja sam malo pričao o knjizi, a Delča je poslije mene uz akustičnu gitaru pjevao. Otpjevao je četiri, pet svojih velikih hitova i svi su stajali na nogama; većina je pjevala s njim. Djelovao je srećno na bini. Nikome ko ne radi taj posao ne može se objasniti šta znači sreća na bini. Dok sam posmatrao Delču mogao sam to da vidim. Poslije svega smo se pozdravili.
Ni tada mi nije rekao da je bolestan. Iznenadio sam se kada sam od Baneta Antovića čuo da je umro u bolnici. Nikad mi nije rekao da ima rak. Možda je mislio da ću kao novinar objaviti njegovu priču.
Zapravo je teško u ovakvoj Srbiji danas objasniti šta je zapravo radio Milan Delčić, kult detektiv koji je prešao put od mega popularne rok zvijezde do andergraund ikone.
Srpskainfo
