Živimo u bajci. Doduše, dete nije reklo “Car je go”, nego “Đe si, lopove”, ali mu to dođe na isto. Naš car je nastavio da se smeje sa rukama u džepovima. Nije se mnogo potresao, verovatno nije očekivao da će oni koji mu služe staviti na njegov zvanični profil. Tako je na svojoj koži glavni baja osetio posledice partijskog zapošljavanja.
“Jao, evo baje sa decom, a tu je i Željka, dve muve jednim udarcem, stavljaj to na mreže”, uzbuđeno je prošle nedelje uskliknuo član PR tima našeg vođe.
“Kako nam se namestilo. Vidiš li da su i ovi u Vučićevom timu navalili na decu. Šef je rekao da je najlakše da ih kopiramo kad ne znamo šta da radimo. To je karta koja dobija”, rezonovao je glavni.
“Ama, nešto mu reče ovo dete, poslušaj”, javio se oprezniji.
“Objavljuj, posle ćemo da slušamo. Šta dete može nego da se divi, znaš da baju svi vole. Vidiš li da su oduševljeni”, rekao je prvi i kliknuo na „objavi“.
“Koja je budala objavila ovo? Čujete li vi da dete kaže šefu da je lopov? Sad je zvao, viče da imamo krticu u redovima. Ne mogu da ga ubedim da je to zato što nemate ništa u glavi i da nije namerno. Neko će zbog ovoga da leti”, galamio je glavni propagandista. “Još nam se svet smeje zbog onoga sa Đokovićima, jedva smo ispeglali sa Srđanom, znaš kako je on nezgodan. Ciganija je to. A sad ovo. Svi nam se smeju. Kako to da ispeglam”, za glavu se hvatao kreativni direktor.
U bajci se narod između sebe sašaptavao i žamor “car je go” se pronosio dok je car uzdignute glave paradirao.
I u bajci koju živimo je sve parada, da ne kažemo cirkus. A on je u nedelji iza nas putovao od Trebinja, preko Zvornika do Doboja.
Manje-više isti glumci, predvidljivi monolozi, red vriske, red zastava i patriotskih pesama.
“Svi smo udareni”, javili su se slikom iz Sarajeva Staša i njegova ekipa koju je kolektivno izgleda usvojio baja jer su se autovali kao porodica.
“Mi smo ograničeni” javili su se Luka i Mirko koji su poveli ono što su mogli da traže neku granicu.
“Kud si mi poveo ovog, ništa ne vidi”, vikao je Luka na Mirka.
“Ama, vidiš li da mi je to Slavko, bez njega ne idem još od onomad kad mi je spasio život”, objasnio je Mirko dok je pokušavao da se iskobelja iz zastave.
“Samo nam je kiša trebala. Ako navučem upalu pluća, moći ću da kažem da sam odbranu porodice platio zdravljem.“, razmišljao je Mirko i automatski preračunavao koliko bi mogao biti dobar od toga.
Da cveće ne cveta ni kod glavnog baje, saznali smo od njega samog.
“Grad mi je uništio rod, ove godine ništa sin neće imati, moraćemo se pomoći iz budžeta, da znate. Vama budžet ionako ne znači ništa jer su vam deca otišla u inostranstvo i sad vas izdržavaju, a mojo su ovde i moram ja da ih pomažem. Znate kako se ovde teško živi”, objašnjavao je baja svoju nezavidnu ekonomsku situaciju na selu nakon ataka grada.
“Pritisli me i sa ovim sudom. Zvao sam Nenada, menjamo taktiku. On će mi kao zabraniti da se pojavljujem tamo, a ja ću da ih, kao, poslušam. Slabi su mi ovi branioci, sve ću izgleda morati sam. Logično, kad se sve preko stranke zaposlilo. Ako me Vitor ne izvuče, niko neće. Rekao sam mu: samo pokaži šta želis, sve je tvoje. Koštaće, znam, samo da ne traži Jahorinu. Gde su sad ove budale, nek mi nazovu onog novinara da idemo sa nekom nacionalističkom pričom, Velikom Srbijom, Izrael je u pravu, šta god samo da pokrijem ovo sa malim đub…ovaj, dečakom.“, pravio je baja izlaz iz krizne situacije.
“Baja rekao da bi srbi trebali biti u jednoj državi- napad na Crnu Goru i Bosnu”, osvanuli su naslovi.
“Možda je to samo da digne prašinu i vrati se u sedlo nakon onoga što je dete reklo juče”, čuo se usamljeni glas.
“Juče za juče, ovo je vest za danas, zovi analitičare da to razložimo, treba od nečega vesti napraviti”, poručili su urednici.
I tako nam je i oktobar pokazao da je ovde život najbolje opisao onaj vojnik Bahrudin Kaletović s početka ratnih sukoba: „oni kao hoće da se otcepljuju, a mi im kao ne damo“.
A u stvari mi hoćemo samo da živimo na miru, ali se čini da nam oni to neće dati dok nas potpuno ne dotuku. Kao grad onaj voćnjak.
