Baja je široke ruke, ali već neko vreme strepim. Čini mi se da nas polako rasprodaje. Čim mu zafali neka pomoć, čuj mene novac, spreman je da nas ponudi. Kao da imamo reka, zemljišta, ruda, pa ako hoćete i dece viška, pa dajemo budzašto.
Doduše, da dece na izvoz imamo, to je tačno. Krajina i živi od inostranstva jer nam je mladost odlazila, a ide i danas. To je i razumljivo. Vide da se na državu ne može osloniti, pa sami traže rešenje. A oni koji vode državu koriste priliku da rade šta hoće jer im niko im i ne smeta.
“Šta ‘oćeš ti? Misliš da u našem narodu nema interesovanja da se turske serije gledaju bez titla? Još je živo sećanje na pet vekova pod Turcima. Pola zemlje se kladi, a pola serije prati. Važno mi je da su nečim zabavljeni da me ne skreću sa kursa. Kažem ja Vučiću da je sa ove strane Drine lakše. Iz ruke mi jedu. Sad kad nam sa kapitalom uleti Azerbejdžan, ima da nam sve procveta. Kao Kongu sa dijamantima. Biće posla za sve, pa i za decu”, objašnjava baja svoju viziju naše budućnosti.
Što se njegove tiče, ona je već zapečaćena. Dok je njega, vodiće nas, sve starije, siromašnije i senilnije. I za 30 godina će se i dalje boriti za RS i njen međunarodni položaj na istoku, a protiv zapada. Potom će od oca ostanuti sinu, što kaže pesma.
Momo je, prošle nedelje, u tom smeru počeo da kuva javnost. “Trebao bi već da odmara i da sinu Igoru ostavi stranku, tačnije republiku”, rekao je ovaj profiter iz svake, pa i ratne situacije.
“Jeste despotija, ali nije nasledna”, reagovao je poneki preostali stanovnik sa zdravim razumom.
“A šta fali?”, javio se slepi obozavalac. “Ko je od sina mogao bolje da nauči kao se republika vodi? Pa on je baju iz prve ruke slušao i gledao kako se radi”.
Vođeni javnim servisom do istog zaključka će, ako u međuvremenu ne dođe do izliva mozga u narodno, da ne kažem biračko telo, doći i većina glasača.
Baja je 30 godina branio nas tako da nam je svake godine bilo teže. Za koju deceniju će našu decu braniti njegov sin na isti način. Što će nas, čini se, ipak manje koštati nego da nas brani ćerka ili, ne daj bože, sestrić.
Sa druge strane, i najboljem je, makar se i o baji radilo, potrebno s vremena na vreme da ga neko posokoli.
Ima on Sanju i ostale Radovane za te stvari. Ipak, brzo dolazi do zamora materijala, pa je potrebno osveženje i neki maštovitiji pristup.
U nedelji iza nas priznanje je, biranim rečima u sve odelu sa maramicom, glavom i štucovanom bradom, odao Staša. Rekao je da su svi na baju navalili zato što nas on nepogrešivo vodi ka boljem životu. U toj plovidbi nemirnim belosvetskim morima zapadne struje bi da nas nasuču, a istočne da prigrle.
Na brodu su srećni ljudi među kojima je i dotični Staša koji bi u normalnim uslovima, da nije mudre bajine politike, u kolicima vozio cigle na nekoj građevini. Ovako, cigle voze drugi, oni koji ne vide koliko je baja veliki. A naš Staša živi svoje slatke snove i jede zlatnom kašikom. Samo da se ne zagrcne ako dođe do bure jerbo svetski vetrovi umeju da promene pravac.
A vetar rata je rasplamsao vatru na Bliskom istoku. Slike stradanja, očaja i smrti se šire internetom. Ko su ljudi koje patnja zabavlja, pitanje je koje svako normalan postavi sebi kad baci ovlašan pogled na komentare. Čini se da je njihov um zatvoren za svaku empatiju.
Kao da su svi kolektivno pijani i drogirani, što je u nedelji iza nas bilo objašnjenje poslanikovog sina za ubistvo policijskog inspektora. Još jedna tragedija u kojoj je tatin sin umislio da je nedodirljiv. Logično, do sada je bio. Sa ekipom sličnih sebi se slobodno šetao, pretio i na kraju i ubio, umesto da je odavno u zatvoru.
Niko nije siguran tamo gde tate i njihova deca zaposednu sistem. Pristojna deca su toga svesna, zato i odlaze.
Mi se, zagledani u šarene slike na javnom servisu, polako gasimo spokojni u saznanju da naši predstavnici pobeđuju u borbi za RS.
