Goran Dakić: Poklonite mu sve za rođendan

Šezdeset i peta ti je godina. Mašala. Neka je sa srećom. Od tih šezdeset i pet – najmanje si trideset na vlasti. Mašala i za to. Valja sve to izdržati.

Svake dvije godine izbori, teren, rakija s ljudima, pjevanja pod šatorima, lažna obećanja, rasipanje tuđih para, dogovaranje koalicija, podjela fotelja.

Svaki bi se čovjek od tolikog stresa umorio i potrošio, ali ti takvima naprosto ne pripadaš. Tebi je vlast potrebna kao što je pecarošu potrebna mirna voda.

Priznajem – oni koji su dva puta mlađi od tebe pored tebe izgledaju kao hercegovački starci koji su stariji i od kamena. Kada bi ti sada bio nešto mlađi, nas bi bilo još manje, ali bi ti imao više.

Ako je više od ovoga, naravno, moguće. A vjerovatno jeste, jer ti penzija, kako si rekao, ne pada na pamet. Nezavisnost je daleko, a na tom putu ima još stotine tendera, poslova i dogovora.

Valjalo bi da si samo malo umorniji da i mi uhvatimo daha, ali tako nam je kako nam je. I nama s tobom, i tebi s nama.

Da li bi se penzionisao kada bismo ti dali – sve? Da li bi tada bilo dosta? Ako je to uslov da se i ti malo odmoriš, daćemo ti i ono što se ne daje.

Uzmi koliko misliš da treba, uzmi šta misliš da je tvoje i da pravimo oproštajnu. Svi ćemo doći. Nikada nećeš imati veću podršku.

Tri Suda BiH ti ne bi mogla namaketi toliko ljudi. Skupićemo i za sat, sliku, ostrvo. Samo reci. Pjevaćemo tri dana i to samo one tvoje. Pjevaj i ti, a mi ćemo da kitimo.

Šta će ti sve ovo više? Imaš ministra pravde koji dvadeset dana neće da bekne o štrajku u pravosuđu. Imaš ministra privrede kojem smeta što mu i ovi i oni prozivaju ženu zato što investira u solarne elektrane vrijedne 230 miliona maraka. Imaš ministarku kulture koja ne zna šta će bibliotekama COBISS.

Imaš ministarku porodice, omladine i sporta, a bog me ubio ako i ti znaš ko je ona, kako se zove i kojoj stranci pripada. Imaš ministra za visoko obrazovanje koji ne zna koliko košta litra ulja u studentskim menzama. Šta će ti, pobogu, sve to?

Zar se nisi umorio igrajući svakog dana i u svakom danu svakog sata cara Lazara, Miloša Obilića, Karađorđa? Zar ti nije dodijalo izlaziti na scenu sa uvijek istim replikama? Ili si zaista povjerovao da si ono što glumiš? Umiješ li sada, u šezdeset i petoj godini, da samome sebi priznaš šta si?

Jesi li umorno zabrinuti ili bolesno bogati Srbin? Kada bi morao da priznaš šta sve imaš da bi vladao još trideset godina, da li bi priznao? Ili ne bi ni znao gdje si šta otvorio, kupio, posijao? Ti ne praviš razliku između politike i zgrtanja. Za tebe su to sinonimi.

Ne treba ti ama baš ništa više. Ako misliš da ti treba, koliko sutra kod Đaje na pregled. Oni koji su ti slični decenijama su se okruživali skotovima i huljama, samo si ti skupljao fukaru i nesposobnjakoviće kao filatelista poštanske marke.

Nema bahate vlasti bez nadmenih ništarija i bez dobro štićenih gorila, ali ti si uspio da sa nulom pomnožiš i ono što nije smjelo da dospije u tvoj račun. Kada akademik Kuzmanović brani ljetopisca Ljepojevića, vrijeme je da se piše refa i da se nanovo dijele karte.

Svako mora da odmori. Moraš i ti. Ne zbog sebe, ali ako ti je tako lakše, onda najviše zbog sebe. Idi u ribu. Neka te Lukač i Radmanović povedu u lov (ako ti nije vuna).

Orezuj voće. Kupi, s jeseni, šljive. Peci rakiju. Suši meso. Obilazi kumove i prijatelje. Stani na skije. Spusti bosu nogu u pijesak.

Ozidaj još jednu pecanu. Radi sve ono što rade pristojni ljudi kada napune šezdeset i pet godina. Piši memoare, ali iskreno, bez cenzure. Ako smiješ. A ti sve smiješ. Prodavalo bi se to bolje nego pečeno kestenje zimi. Eto prilike da se zaradi neki dinar.

Pogledaj na šta liči Narodna skupština. Pogledaj ko sjedi u Vladi. Je li to ta bolja Republika Srpska za koju se dvadeset godina tako istrajno boriš?

Kažu li ti ovi što ti prinose tortu i šampanjac kako izgleda javni servis? Na šta liči nacionalna agencija? Kad rušiš kuću, napisao je svojevremeno pjesnik, možeš da zoveš koga hoćeš, ali kada je podižeš, moraš da zoveš majstore.

Ukoliko malo ne sustaneš, uskoro ćemo i temelj morati ponovo izlijevati. Sebe si sveo na nacionalno blago, a nas na statističku grešku!

Šezdeset i peta ti je godina. I uvjeren si da je vrijeme pred tobom. Ali nije pred nama. Što ti imaš više vremena, mi ga imamo sve manje.

Oni koji bi došli poslije tebe vjerovatno će biti i gori i grđi, ali neka. Neka krade malo neko drugi. Neka se u srpstvo kunu zeru i ostali.

I druga djeca žele par miliona na tenderima. Dišu valjda još negdje neka Zora, neki Karan, neke Tegeltije. Tebi će bez Republike Srpske biti teško, ali njoj će bez tebe biti malo lakše. Srećan rođendan, predsjedniče i dabogda odmorio!

(Goran Dakić/Oslobođenje)