Dug je kao sidro u tuđoj luci

Dug je kao sidro u tuđoj luci

Svoje potencijale Srbija može da usmeri na bescarinske zone u lukama Bar i Solun. Međutim, Srbiji se ne dopušta da te potencijale razvija, jer je u očima hegemona viđena kao resursna baza sirovina i jeftinih radnika. U pitanju je agenda slična Planu Morgento, koji je pripreman za Nemačku posle Drugog svetskog rata, ali se od njega odustalo, pa je primenjen Maršalov plan industrijskog razvoja

Piše: Nikola Malović

Živimo u zemlji koja otkako zna za sebe (i za zemlje iz kojih je nastala), stalno kuburi s tim kako da razreže porez optimalan, da bi se napunio budžet, i da se, u teoriji, budžet ne bi punio zaduživanjem.

Ako državu zamislimo kao održivo domaćinstvo, jedino tako može Srbija i Crna Gora da opstanu samostalne i suverene. No, da li je život odumiruće forme zvane države uopšte moguć ako one nisu upravo prezadužene?

Od smaknuća Nikolaja Čaušeskua 1989. u susjednoj nam Rumuniju, preko Iraka Sadama Huseina, Libije Muamera el Gadafija. Sirije Bašara al Asada… sve nam govori da je po vođe koje je istorija zapamtila – pogubno ako su svoje zemlje željeli da oslobode duga. Jer je dug kao sidro u tuđoj luci. Htio bi da ploviš, ali si vezan, pa ne možeš.

Kada je začet đavolji dukat, kako su bila moguća neshvatljivo velika istorijska bogaćenja, zašto se Srbija stalno udaljavala od mora, zašto je sve skuplje u tzv. „kopnom zarobljenim zemljama“, koliko vjerovati bankama a koliko slamarici…? Pitanja su koja se provlače kroz intervju sa prof. dr Ivanom Pajovićem, jednim od naših najeksponiranijih ekonomista s alternativne informativne scene.

Pazimo…

Jedan od razloga protjerivanja Jevreja iz Španije 1492. bio je, navodno, i taj što su se obogatili lihvarenjem, jer je kamatarenje hrišćanima bilo zabranjeno. Da li, s istorijskim odmakom, i pred slom paradigme, mislite da će u Normalnom poretku, ako ga čovječanstvo ikad doživi, biti ukinut interes na pozajmice?

Jevreji su iz Španije proterani iz mnogo razloga. Pored optužbi za saradnju sa Mavarima, za širenje kuge trovanjem bunara, za navodno sprovođenjem ritualnih ubistava… bili su optuživani i za lihvarenje protiv pojedinaca, ali i protiv države, jer su se čak i španski kraljevi zaduživali kod njih i na taj im način predavali deo vlasti. Poznato je da su u 13. veku u Aragonu uzimali kamatu od 20%, u Kastilji 33%, a u doba gladi 1326. pozajmljivali novac za kupovinu žita sa 40% kamate, pod uslovom da su ovi istorijski podaci istiniti.

Sistem pozajmica bez interesa postoji u arapskom svetu. Islam, kao nekada i katolička crkva, zabranjuje kamatu. Međutim, njihove banke svoju zaradu ostvaruju maržama na svoje usluge. Interes na pozajmice neće biti ukinut dok god postoji institucija komercijalnih banaka.

Kako ekonomski protumačiti inicijalni paradoks, tj. činjenicu da je brod Vaska da Game, koji je prebrodio golemi put od Portugala do Indije i nazad, čak 60 puta isplatio troškove finansiranja misije, tako što se vratio pun skupocjenih začina? Čak i da su začini tamo bili besplatni, beskonačni put tokom koga od skorbuta ispadaju zubi cijeloj posadi, dodamo li k tome i oluje koje su teret mogle da skvase a Da Gaminu koru od oraha da potope – kako je toliki poduhvat mogao da postane „komercijalan“?

Možda je taj paradoks samo prividan. Da Gama je u Indiju otplovio sa tri karavele i pomoćnim brodom, a potom je tamo plovio još dva puta, svakako ne bez velikog razloga. U ono doba biber je bio skuplji od zlata, tako da postoji verovatnoća takve velike isplativosti putovanja. Treba imati u vidu da je on na put krenuo sa određenim tovarom koji je usput prodavao, a vratio se sa velikim tovarom skupocenih začina. Koliko god ondašnji brodovi u odnosu na današnje deluju kao ljuska od oraha, oni su imali kapacitet da izvrše zadatke dalekih putovanja i da prevezu hiljade tona tereta. Treba se setiti da je i naš Bokelj, Ivo Vizin, sredinom devetnaestog veka oplovio svet u 30-metarskom briku, jedrenjaku sa dva jarbola, prešavši 101.000 nautičkih milja. Trgovci starih vremena primenjivali su u trgovini takozvani compaunding effect, započinjući trgovinu sa malim vrednostima, neprekidno ih povećavajući usputnim trgovinama po povoljnim cenama, sve dok se to ne bi pretvorilo u pravo bogatstvo.

Čime se može objasniti kolonizatorska priroda dominantno katoličke i protestantske civilizacije? Zašto Rusija nije tamanila sibirske domoroce kao što su Evropljani Indijance? Zašto srednjovjekovna Kina nije kolonizovala ostrvsku Aziju ili istočnu Afriku do koje je dobrodila prije svih Evropljana?

Nisam uveren da je konfesija hrišćanstva usko povezana sa kolonizatorskom prirodom. Rusija je bez sumnje kolonizovala ogromna prostranstva i ona su danas integralni deo Ruske Federacije. Prostranstva Dalekog Istoka i Sibira su bila ili slabo naseljena ili potpuno pusta, a tamošnji stanovnici miroljubivi i podložni asimilaciji, koju je ruska država planski sprovodila. To je pokušavala i sa ratobornim kavkaskim narodima i narodima Centralne Azije, ali sa manje uspeha. Takođe, nisu svi Evropljani tamanili „indijance”. Postoji crna legenda o španskim konkistadorima kao krvolocima. Istina je drugačija, Španci su domicilne narode pokrštavali, civilizovali i asimilovali, a ne uništavali. Danas u Meksiku oko dva miliona ljudi govori dijalektom naroda Asteka, za koje crna legenda govori da su eksterminisani.

Današnja Kina je savremeni kolonizator iz više razloga: pod okupacijom drži npr. Ujgure i Tibetance, a Afriku, Centralnu Aziju, ali i druge regione u svetu postavlja u finansijsko-kreditnu zavisnost, što je specifični oblik neokolonijalizma. Tema je veoma opsežna i razuđena i protkana je propagandnim legendama koje su daleko od istine.

Kako tumačite postepeno povlačenje istorijske Srbije od mora, od vremena cara Dušana, do današnjih dana?

Smatram da je Srbija planski potiskivana od mora namerom određenih centara moći, nekadašnjih velikih sila, a današnjeg hegemona, sve iz straha da ne postane privezak ruske politike izbijanja na topla mora. Dokaza je puno, npr. potiskivanje Srbije iz oslobođenog Drača 1912. godine. Jedan od najsvežijih dokaza je i prisilno udaljavanje Crne Gore od Srbije korišćenjem raznih sredstava, pre svega političkih i medijskih. Instrument te podle politike je potenciranje tzv. crnogorske nacije, tzv. crnogorske crkve i crnogorskog jezika.

Skupština jedne od svega 48 zemalja na svijetu koja ne izlazi na more (Foto: N. M.)
Srbija spada u neveliku grupu takozvanih landlocked zemalja – zemalja zarobljenih kopnom. One plaćaju najskuplji uvoz – jer dolazi kopnom, i najskuplji izvoz – jer odlazi kopnom. Koliko je danas teško Srbiji?

Zemalja bez mora na svetu ima 48, a neke od njih su veoma bogate, kao npr. Švajcarska ili Luksemburg, ali to su izuzeci. Uglavnom se radi o hendikepiranim zemljama, iz razloga koji se pominje u pitanju, ali i iz nekih drugih. More je takođe i izvor prihoda od turizma za mnoge zemlje, čak i naše najbliže susede. Za neke zemlje, kao što je Island, more je veliki izvor prihoda od ribolova.

Srbija može svoje potencijale da usmeri na bescarinske zone u lukama Bar i Solun. Međutim, Srbiji se ne dopušta da te potencijale razvija, jer je u očima hegemona viđena kao resursna baza sirovina i jeftinih radnika. U pitanju je agenda slična Planu Morgentau koji je pripreman za Nemačku posle Drugog svetskog rata, ali se od njega odustalo, pa je primenjen Maršalov plan industrijskog razvoja. Srbiji je, prosto rečeno, zabranjeno da se razvija i samostalno eksploatiše sopstvene prirodne resurse. Kako kaže jedna pesmica: „Dok nam drugi sudbu kroji, mi na svome nismo svoji…!”

Kako da na srpski prevedemo težnju zvanične Srbije da ekonomski izlaz potraži finansiranjem iz svog džepa puta prema luci Drač, umjesto da izlaz vidi tamo gdje je najbliže, najlogičnije i najjeftinije, preko luke Bar?

Auto-put od Drača ka Nišu je balkanska via militaris transverzala isključivo potrebna vojsci današnjeg hegemona za moguće brzo prebacivanje trupa od Jadranskog do Crnog mora. Taj put čak može na određeni način da koristi projektu zvanom „Velika Albanija”. Ono što je sigurno, on nije namenjen nikakvom ekonomskom razvoju niti Srbije, niti Albanije. Gradi se iz srpskog džepa jer je to vid „poreza” hegemonu, koji to očekuje od svojih vazala i satelita.

Što da čini s ušteđenim parama, ako ih ima, običan čovjek koji naslućuje skori slom nama znanog monetarnog sistema? Koliko u procentima da vjeruje banci, a koliko slamarici?

Bankama novac ne treba davati i nema se razloga verovati, jer više ne daju nikakvu kamatu na oročene štedne depozite. Danas je i novac u slamarici u opasnosti od povećane stope inflacije, ali i od mogućeg potpunog monetarnog sloma.

Spas za čuvanje veće svote je u investicionom zlatu i nekretninama.

Pred nama je moguća era digitalnog novca, koja bi potpuno promenila izgled sveta kakav smo do sada znali. Zvuči zastrašujuće. I jeste zastrašujuće.

Početak globalne pljačke
Koji biste trenutak u istoriji proglasili početkom globalne pljačke?

Globalna pljačka povezana je sa početkom globalizacije, a ona se poklapa s ekspanzivnim rastom uticaja SAD, od Drugog svetskog rata. Od pada Berlinskog zida, SAD su se pretvorile u neupitnog hegemona: vojnog, finansijskog, kulturnog. Moć Amerike krije se u tajni koju zovem „Prevara u Breton Vudsu” iz 1944, iza koje je usledilo Niksonovo ukidanje zlatnog standarda dolara 1971. zbog upornog i rastućeg deficita platnog bilansa SAD.

Predstavljen kao nov međunarodni sistem organizacije monetarnih odnosa i obračuna, sporazum iz Breton Vudsa podrazumevao je da je zlato vrednost za obračun između zemalja, a američki dolar deklarativno je izjednačen sa njime kao standardom vrednosti valuta svih zemalja. Određen je nepromenjivi paritet od 35$ za finu uncu i on je ostao takav sve do 1968.

Te godine sklopljen je „džentlmenski sporazum” između Banke federalnih rezervi SAD i drugih centralnih banaka da se uzdrže od zamene dolara za zlato. Ovo je usledilo pošto su Francuska i Nemačka, uočivši da SAD zloupotrebljavaju svoju privilegiju iz Breton Vudsa i štampaju lažni novac preko mere zlatne podloge, zatražile da im se za zeleno-sive papiriće isplati zlato u adekvatnoj količini.

Američku prevaru nanjušio je 1965. svojim velikim nosem francuski predsednik Šarl de Gol i „sporazum” u Breton Vudsu razbio tako što je sakupio „pun brod dolara” (oko 1,5 milijarde) i uputio ga Amerikancima sa zahtevom da se smesta zameni za zlato po zvaničnom kursu od 35$, što je činilo oko 1300 tona zlata. U tom momentu niko na svetu nije znao kolike su američke zlatne rezerve. Amerikanci su se protivili, ali nisu mogli odoleti francuskom pritisku (Francuska se povukla iz NATO). U toku naredne dve godine, Francuska i Nemačka su uspele da izvuku iz Amerike oko 3000 tona zlata.

Posle te sramote Amerika je odbila da menja zlato za hartiju, a predsednik Nikson je zvanično 1971. otkazao zlatnu podršku dolaru. Poverenje u dolar gubilo se i zbog ogromnih deficita američkog platnog bilansa, ali to ipak nije ograničilo valutnu hegemoniju SAD. Ukidanje zlatne podloge ukinulo je i ograničenja američkom FED-u da štampa papirni novac u onolikoj meri koliko mu se prohte. Iz ove privilegije proističe sva globalna pljačka.

Izvor: Pečat

 

CATEGORIES
Share This