Dodik u Vučićevoj kamuflažnoj uniformi

Dodik u Vučićevoj kamuflažnoj uniformi

Predsednik Republike Srpske ne izbiva iz Beograda ne propuštajući ni jednu manifestaciju Srbije kao da je njen zvaničnik, a ne državljanin druge države čiji je čak visoki dužnosnik. Možda se radi isključivo o turističkim afinitetima ili potrebom nadzora finansijskih zahvata koje ima po Srbiji, ali neuobičajeno česti susreti Milorada Dodika sa Aleksandrom Vučićem imaju jednu opasnu dimenziju: vođa RS-a to nesumnjivo tumači kao podršku njegovim titanskim naporima da zauvek raskrsti sa Bosnom i Hercegovinom.

Kosovo i RS

Predsednik Srbije ponavlja fraze o poštovanju dejtonske BiH, čak tvrdi da je za poboljšanje odnosa sa Sarajevom, ali zašto predsednik – koji ne želi da sasluša ideje opozicije u sopstvenoj zemlji – smatra da je njegova obaveza da “čuje i sasluša” sve Dodikove secesionističke i ekstremističke ideje koje prete integritetu BiH i stabilnosti čitavog regiona?
Šta to ima da čuje Vučić od predstavnika entiteta koji ne priznaje državu kojom ponekad predsedava, koji ne navija za fudbalsku reprezentaciju zemlje u kojoj – povremeno – živi?
Da li je i Vučić, kao Dodik, “ponosan na to što Republika Srpska i Srbija egzistiraju kao dve srpske države na ovim prostorima. Svidelo se to nekom ili ne, to tako jeste”? Dok ponavlja da želi više “kontakata i saradnje” sa Sarajevom, zašto u vreme obnovljenog dijaloga oko Kosova ne reaguje kada njegov domaćin u Banjaluci ucenjivački ponavlja da se “ne može razgovarati o statusu Kosova a da se ne razgovara o statusu Republike Srpske”. Ponuda je jasna: neka Srbija menja Kosovo za RS, a ako Kosovo ostaje u Srbiji, i Republika Srpska ostaje deo BiH.
Šta to zajedničko imaju predsednik Srbije koji govori o putu Beograda ka Bruxellesu i lider Srpske koji bi preko Beograda do Moskve? Uz koliko simbolike ih spaja srpsko-ruski hram u Banjaluci posvećen sećanju na cara Nikolaja Drugog? Obnavljajući pijemontske snove o velikoj Srbiji, Dodik Republiku Srpsku naziva drugom srpskom državom na Balkanu. Vučiću je to podsećanje na radikalske dane ispunjene istim milim snovima, ali od kako je postao “evropejac”, mora da ponavlja da je za Srbiju Dejtonski sporazum sveto pismo. Zašto onda ćuti dok Dodik, bivši miljenik Zapada koji je dospeo na američku crnu listu, po ko zna koji put ponavlja da će razrušiti BiH i da Drina samo privremeno razdvaja? Zašto ne pokušava da obuzda nacionalističke strasti od kojih Dodik tako udobno živi na ranču na kome bi mi pozavideo i El Čapo? Da se ne bi zamerio Dodikovom patronu, a svom prijatelju Putinu? Ili da pokaže da uvek postoji neki “remetilački faktor”, a on će biti taj koji će obuzdati strašilo, pa će mu Zapad još biti i zahvalan?

I jedno i drugo. Mission completed, uveren je predsednik Srbije, ali ova njegova šifra odavno je dekodirana i u Moskvi i u Bruxellesu i Washingtonu. Ako Dodik već nije od prevelike upotrebne vrednosti u odnosima sa svetom, Vučiću je neophodan za regionalnu i domaću upotrebu. Njegova odluka da medicinsku pomoć za borbu protiv Covid virusa lično dopremi samo za Srpsku – upadljivo zaobilazeći Federaciju FiH koja je, gle ironije, nudila lekare Novom Pazaru – svakako deluje iritirajuće Bošnjacima, ali je svojevrsna zahvalnost Dodiku koji je instruisao svoje građane kako da glasaju za SNS u Srbiji na nedavnim izborima, a potom slao svoje batinaše da provociraju nemire po Srbiji, a posle rekao da su policajci bili “suviše korektni”.
Pošto je pokazao da ne brine za zdravlje naroda u BiH, već samo Srba u BiH, Vučić sebe uvaljuje u probleme i teško da više može da se krije iza gromadnog lika nepoćudnog lidera Srpske. Trebalo bi da je lep humanitarni gest to što je Vučić RS-u “donirao” (kao da je iz njegovog džepa) 2,7 miliona evra i uručio 15 sanitetskih vozila. Obaveza je Srbije da uvek bude na raspolaganju Republici Srpskoj, poručuje Vučić, ali je prva obaveza predsednika Srbije da uvek bude na raspolaganju Republici Srbiji. To što je donacija data u vreme kada zdravstvu Republike Srbije preti kolaps, nedvosmisleno potvrđuje političke prioritete svake odluke vezane za pandemiju. Baš kao i izdvajanje 100 miliona evra poreskih obveznika iz Srbije za gradnju autoputeva po Srpskoj, 540 miliona eura za škole i domove zdravlja u Mrkonjić-Gradu i Šipovu ili novac za petrovački Duhovni centar.
Kakav je strateški interes Srbije da gradi aerodrom na prostoru između Trebinja, Bileće i Gacka? Blizina neprijateljskih teritorija pogodna za sletanje srpskih lovaca-bombardera?

Politički kamen o vratu

“Da li je to Dodik, koji je politički kamen o vratu Srbije, postao i stalna budžetska stavka građana Srbije”, pita predsednik LSV-a Nenad Čanak, ali pitanje će ostati bez odgovora.
Koruptivni Dodikov režim, koji je uništio privredu RS-a, nastaviće da kapitališe na pomoći Srbije koja ne počiva na razložnim temeljima bratstva, već ličnih aranžmana predsednika jedne stvarne i predsednika jedne kvazidržave. Po ko zna koji put stvara se utisak da je Srbija Dodikov talac i da šef RS-a Vučića uvlači u nacionalističko kolo čije trube prete da razore zidine Bosne i Hercegovine. Ne delim taj zaključak. Predsednik Srbije se u tom kolu sasvim lepo snalazi i dobro oseća, pa će pre biti da je Vučić producent i finansijer, a da je jaran iz Srpske njegov omiljeni izvođač.

(oslobodjenje)

CATEGORIES
TAGS
Share This

COMMENTS