Ovo je samo jedan od citata Zorana Đinđića, premijera Srbije koji je prerano završio svoju misiju tranzicije i preporoda zemlje.
Ovih dana ponovo se prisjećamo njegovih odvažnih riječi, kulture dijaloga i odmjerenog stava koji je imao prema sagovornicima, djeluje potpuno nestvarno da smo na našim turobnim prostorima imali takvog političara, gospodina. Poslije serije „Sablja“ javnost se opet zainteresovala za lik i djelo Zorana Đinđića, preslušavaju se njegovi govori, gostovanja.
Đinđić se nije plašio rezova. Nakon izbora za premijera Srbije 2001. godine, odmah u ekspozeu je rekao da država ima previše zaposlenih u administraciji, da će smanjiti taj broj za 20 odsto, jer su „neki od ljudi primljeni bez odgovarajućih kvalifikacija“.
Stranke, na našu žalost, i danas izmišljaju radna mjesta u institucijama i prilagođavaju konkurse za svoje članove. Toliko ih je da neki čak i ne idu na posao, a plata kapa.
Đinđić je iskreno govorio i da nije svemoguć, da ne može odjednom raditi više poslova ako želi da oni budu kvalitetni, što naši političari ne bi priznali nikad. Oni sve rade odjednom, sve znaju, angažovani su na svim poljima, neki i ne spavaju i ne idu na godišnji odmor.
– Opredijelio sam se da uložim svoju energiju u jedan projekat, želim da taj projekat uspije. Žao mi je što ne mogu istovremeno na tri kolosijeka da vozim istom brzinom – rekao je malo prije ubistva u intervjuu za RTRS.
Na konstataciju novinara da ljudi ne žive dobro, Đinđić odgovara, parafraziram: „Kad pogledate statističke pokazatelje, začudite se da ljudi uopšte žive“. Prosječna plata je bila 35 evra, 200 evra je danas. To je minimalno, sa tim ne možete da živite ali, ipak od 35 do 200 je konstantni napredak“.
Premijer priznaje da su uslovi života loši, a šta naši kažu: imamo najveći minimalac, imamo najnižu cijenu struje, samo što ne izuste „teče nam med i mlijeko“.
Bilo bi dobro da i domaći političari, razni lideri i dežurne „svađalice“ pogledaju kako se ponaša jedan državnik, kakav utisak odaje, da nije na toj funkciji da narodu maže oči, već da rješava probleme, čak i kada su oni neprijatni.
„Mislim da lideri moraju da otvaraju kontroverzne teme, ne da podilaze javnom mnjenju, nego da ukazuju na probleme.“
