Davitelj protiv davitelja

Davitelj protiv davitelja

Piše: Mišo Vujović

Kemeleonska vladavina Mila Đukanovića nije samo poslednji relikt kleptokratizovanog boljševizma već kontinuitet razbijanja srpskog nacionalnog bića osmišljenog u odajama Kominterne početkom dvadesetih godina dvadesetog veka. Ono što je evidentno, osim enormne pljačke državne i privatne svojine, u Crnoj Gori su se odigrali fantomski i teško razumljivi procesi promene kolektivne svesti. To je projekat čija završna faza je finalizovana Zakonom o verskim slobodama građana u pažljivo odabranom trenutku, važnom za širi kontekst ove dugoročne strategije fragmentizacije srpskog duhovnog i nacionalnog prostora i razbijanja Srpske pravoslavne crkve. Igrajući na kartu razdora unutar dezorjentisano – letargične opozicione populacije i mnogobrojnih podela srpskih političkih stranaka, režim nije predvideo tihi ali masovni bunt naroda, čiji je nedvosmisleni stav doveo diktatora u nerešiv problem, bez obzira što on kao glavni kolovođa i dalje preti. Ali u strahu su najveće oči, kaže narod. Predsednikova latentna srbofobija nije novijeg datuma, kao i njegov plan da na ruševinama starog nasleđa stvori novi narod, u celini suprostavljen svom autohtonom biću.
Za razliku od Slobodana Miloševića, čija se strategija obmanjivanja širokih masa početkom devedesetih, svodila na poplavu vidovnjaka, proročica, belih magova sa zadatkom da sujevernim građanima plasiraju optimizam, Đukanović uvodi tešku medijsku artiljeriju, koristeći stare laži i nove nadriistoričare i “eksperte” za velikosrpski nacionalizam, spin majstore, kao i aktivnu podršku medija iz Hrvatske i BiH i pasivnu iz Srbije. Sve se, naravno, odvija pod plaštom odbrane krhke suverenosti. On čak i ne negira činjenicu da je u pitanju isti narod, ali podvlači da je takvom postavkom ugrožena crnogorska država.

“Ako je to jedan narod, jednog dana će se neko zapitati šta će dve srpske države?”
Kako je svojevremeno u razgovoru za “Dugu”izjavio počivši istoričar Predrag Vukić, deo naroda je formalno raskinuo sa srpskom svešću svojih predaka. Taj raskid drastičniji je na Cetinju nego u bilo kojoj drugoj sredini u Crnoj Gori. Ako danas kažete Cetinjanima da su, ako ne Srbi, oni bar poreklom Srbi, ogromna većina smatraće to najvećom uvredom. Možete reći da ste bilo šta – Kinez, Japanac, samo ne govorite na Cetinju da ste Srbin.”

Nepun vek ranije, negiranje nečije pripadnosti srpskom nacionalnom korpusu na Cetinju bilo bi neoprostivo koliko i bilo koja druga moralna uvreda. Apsurd u dolini apsurda.
“Cetinje je dolina bogova”, glasili su mnogobrojni grafiti devedesetih, ispisani po staroj srpskoj prestonici!
Milo Đukanović se lukavo ukrivao, najpre obučen u jugoslovensko crnogorstvo, zatim u crnogorsko srpstvo, da bi na kraju izrastao u antisrpskog montenegrina, većeg od svih Brozovih poltrona na čelu sa velikim inkvizitorom Jovom Kapom.
Danas, veštom zamenom teza, ali i otvorenim neprijateljstvom prema srpskom narodu, kroz staru frazu o velikosrpskoj hegemoniji koja ugrožava evropska stremljenja Crne Gore, pokušava da se dodvori, kako okruženju, tako i međunarodnim mentorima, nesvestan da već pomalo podseća na isluženog konja.

Kopanje po srpskim ranama glavna je insajderska strategija crnogorskog kralja Ibija.
“Ne, ja nisam odlučivao, bila je to zabluda u odbrani Jugoslavije, okolnosti su diktirale…,”,samo su neki od izgovora za pokušaje aboliranja odgovornosti za aktivni ratni angažman u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Đukanovićeva tvrdnja da je u Srebrenici počinjen genocid nad muslimanima nikoga ne iznenađuje, ali ga je Nebojša Čović podsetio da je i njegova nafta pokretala srpske tenkove, što takođe neće oslabiti Đukanovićevu poziciju dobrog sluge i zlog gospodara.

Kofer političke zaostavštine najvećeg kameleona današnjice prepun je raznih afera, crnog tržišta, nerešenih ubistava i bivših saveznika i prijatelja, uključujući i posrnula kumstva. Gotovo da nema političara sa kojim je sarađivao da ga nije prevario ili izdao. Na njegovom spisku otpisanih su ideološki očevi Vidoje Žarković, Veselin Đuranović, Marko Orlandić, jednojajčani kompanjon iz omladinsko – komunističkog pogona Ljubiša Stanković, saborac u AB revoluciji Momir Bulatović, politički mentor Slobodan Milošević…

Od srpskih političara nakon demokratskih promena uspeo je da “otpiše” ili pošalje u političku penziju Koštunicu, Tadića, Nikolića… Sada optužuje i pred svetom cinkari Vučića, pokušavajući da ga diskredituje. Da li će ovog puta otpisivati ili biti otpisan, neće se dugo čekati.
Đukanović je kao virus koji napada oslabljeni organizam, sa nepogrešivim osećanjem izbora pobedničke strane. Cepanjem jedinstvenog DPS-a deklarisani ateista počinje tajno da podržava takozvanu autokefalnost crnogorske crkve, javno pokazujući naklonost Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, svestan njenog uticaja u narodu kao i među pristalicama svoje partije, čiji zaokret prema suverenističkoj opciji dovodi do manjih potresa koji se završavaju odlaskom nekoliko funkcionera i dva predsednika opština Kotor i Danilovgrad.

“Na Cetinju vlada srbofobija, ali pod kontrolom. Nakon cepanja DPS-a i dolaska Mila Đukanovića počinje osnivanje samostalnih crkvenih odbora, koji donose odluke da hramove stave na raspolaganje Mirašu Dedejiću”, tvrdio je Predrag Vukić, ubeđen da je sve dirigivano “odozgo”.
“Još 1989. godine na Cetinju se pojavljuje grafit ‘Živjela Crnogorska autokefalnost’. U to vreme niko na Cetinju nije znao šta znači reč autokefalnost”, bio je ubeđen ovaj enciklopedijski poznavalac crnogorske istorije i vanserijski hroničar kolektivne tranzicije Cetinja.

Dakle, nasrtanje na svetinje nije posledica hirovitosti Mila Đukanovića, motivisana stvaranjem ili utemeljenjem novocrnogorskog identiteta, već davno osmišljeni projekat razbijanja uticaja srpske crkve i orobljavanja njenih materijalnih resursa, uključujući i vredne relikvije. I ne samo to. Zakon o slobodi veroispovesti koji u sebi, bez presedana, sadrži i imovinsko pravne odredbe, nije slučajno tempiran u trenutku intenziviranja konačnog rešavanja statusa Kosmeta. Uz primenljivost ovog modela na srpske hramove na Kosmetu, ovim zakonom se šalje ucenjivačko – razbijačka poruka Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kao najistrajnijoj instituciji u odbrani Kosmeta. Uz pretnju razbijanja jedinstva srpske crkve, kao dodatni pritisak na Srbiju je i poruka da će Srbi u Crnoj Gori proći kao njihovi sunarodnici u Hrvatskoj. Na sve ovo, pasivnost zvanične Srbije kao i inertnost evropskih institucija i prećutna podrška velikih centara moći daju vetar u leđa režimu kome se vlast već lagano valja ulicama. Optužbe za dešavanje naroda na račun Srbije i Ruske federacije, takođe spadaju u već viđeni “odbrambeni” arsenal čoveka u odlasku. Kao što je Slobodan Šijan svojevremeno izjavio da je sa filmom “Davitelj protiv davitelja” otišao predaleko, tako je i neprikosnoveni Gospodar sa Zakonom o verskim slobodama zakoračio na svoju zaustavnu traku.

CATEGORIES
Share This

COMMENTS