Chinese Democracy

Chinese Democracy

Retki su oni političko-bezbednosni dani koje možete kompletno da rekonstruišite u svakom trenutku.

Na primer, iako sam tada imao nepunih deset godina, do detalja se sećam 4. maja 1980. kad je umro Tito. I izgleda tranzistora i radio prenosa te famozne utakmice Hajduk-Crvena zvezda i sve one tuge i strepnje koje se razlivala po ulicama i porodicama.

Do detalja se, verovatno kao i mnogi, sećam i 24. marta 1999. kad je počela agresija NATO: I kad je pre podne uredniku spoljne politike u Danasu Milovanu Jaukoviću, kolega iz Rojtersa javio da su motori aviona upaljeni i u NATO bazi Indžirlik u Turskoj, kamoli u Avijanu, i da je samo pitanje časa, i kad sam video grčke studente kako se ispod Tašmajdana pakuju u autobuse.

Sećam se detaljno, kao i mnogi od vas sigurno, i tog 12. marta 2003. kad je ubijen Đinđić i kad sam po onom neobično toplom danu sreo na Slaviji koleginicu Vesnu koja se vraćala sa konferencije za medije ministra prosvete Gaše Kneževića kad mi uznemireno rekla da je bila neka pucnjava u vladi.

U tim danima koji vam se do detalja urežu u sećanje sad je i simbolika korone. Možete li da se setite gde ste bili 6. marta kad je stigla vest da se pojavio prvi zvanično registrovani slučaj virusa u Srbiji?

U beogradskom hotelu Kraun plaza tog dana se održavala Konferencija ‘Savezništvo SAD sa Jugoslavijom – Srbijom’.

Ambasador Duško Lopandić, koji je sedeo desno do mene, pokazao mi je svoj mobilni telefon na kome se video ministar zdravlja Zlatibor Lončar, koji je saopštio brejking njuz. ‘Stigla korona’, rekao mi je gospodin Lopandić. Naježim se kad vidim jednu sliku iz Kraun plaze: Ispred mene sedi Dragan Šutanovac, a na drugoj stolici iza mene vaskularni hirurg prof. dr Dragan Marković, koji je preminuo od posledica korona virusa na Infektivnoj klinici.

Ogroman gubitak.

Jedan sjajan tip i vrhunski stručnjak. Sa profesorom Markovićem sam se upoznao svega par meseci pre te konferencije na jednom neformalnom druženju kod zajedničkog prijatelja i na nas nekoliko koji su ga tad upoznali ostavio je izuzetan utisak.

Konferenciju tog 6. marta otvorili su ambasador SAD u Beogradu Entoni Godfri i ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić. Grozno je saznanje da je u međuvremenu i otac ambasadora Godfrija još jedna žrtva kovida 19.

Hoće li posle svega ostati nešto od onog izrečeno tog 6. marta?

Ambasador Godfri je tada poručio da je u fokusu njegovog mandata da pomogne Srbiji do članstva u EU. Koliko je Srbija pala na listi američkih prioriteta usled krize izazvane kovidom 19?

U mesec mart – bremenit tragizmom istorijske simbolike u Srbiji – sad se upisao i dolazak korone. Godfri je pohvalio Dačića i rekao da je ponosan što je bio deo sastanka sa predsednikom Vučićem u Stejt departmentu koji je koincidirao sa zahuktavanjem virusa u svetu.

Da li će i sutra partnerstvo SAD sa Srbijom dopunjavati američke ciljeve za Zapadni Balkan, kako je rečeno 6. marta i kako iz Godfrijevih reči to nimalo nije zvučalo izveštačeno i puko formalno?

Ministar Dačić, naglasio je da unapređenje odnosa sa SAD predstavlja jedan od spoljnopolitičkih prioriteta Srbije, sigurno ne sluteći tog dana da će kampanju za povlačenje priznanja Kosova, zameniti kampanjom za izvlačenje zaglavljenih državljana Srbije po belom svetu.

Vučić spektakularizacijom spoljne politike kompenzuje deficite u unutrašnjoj – pre svega one demokratske, medijske i institucionalne sunovrate.

Tehnologija vlasti i agitprop sazdani su od niza uzajamno povezanih paradoksa: Jedan od njih je da naprednjački režim, kao i dosovski pre njega, obnavlja razgrađeni kapital savezništva sa SAD (i naših kraljevina i posebno Titove Jugoslavije), a da Vučić naročito u svojoj reakcionarnoj fazi od 2016. u javnom prostoru i kadrovskoj selekciji napadno promoviše ‘diskurs’ i likove koji personifikuju politiku koja je taj kapital razgradila.

I kojima je antizapadnjaštvo temelj novog srpskog identiteta, a politika ‘patriotskog jedinstva’ iz poznih devedesetih globalna avangarda.

Vučić je Koštuničinu maglovitu i priručnu tezu o vojnoj neutralnosti pretvorio u fleksibilnu doktrinu sa i dalje neizvesnom održivošću.

Cinici bi rekli čak i kad je u pitanju neutralnost kao eufemizam za prorusku poziciju. Iako je i ministar vojni Vulin, kao personifikacija režima, Vučićeva hladno servirana osveta petooktobarcima, politika srpskog predsednika ima priličnog kontinuiteta sa još nekim ‘žutim’ doktrinama.

Vučić je propustio istorijsku šansu da od SNS napravi veliki LDP, ali nije propustio da mutira Tadićevu politiku ‘četiri stuba’ (SAD, Rusija, Kina, EU), kao njen maltene pasionirani nastavljač. Srpski antiamerikanizam u suštini se svodi na antiklintonizam (kao što se antikatoličanstvo svodi na antihrvatstvo), tako da se sa dolaskom Trampove administracije nedogmatizovane Kosovom otvorila perspektiva boljih odnosa.

Čak i za srpske’reakcionare’.

Šef evropske diplomatije Žozep Borel, predložio je Miroslava Lajčaka da miri Beograd i Prištinu, a Brisel je to aminovao. Eto ga još jedan paradoks – ‘Paradoks Lajčak’ ogleda se u tome da se slovački diplomata u Beogradu doživljava kao prijatelj, ali da se on kao predstavnik Brisela (dakle i Nemačke) protivi podeli Kosova ili onome na šta bi uz blagoslov Amerike pristali Vučić i Tači.

Evropa će Vučića uglavnom ritualno podsećati na srozavanje demokratije u Srbiji, ali ni Vučić neće propustiti priliku da takođe ritualno naglasi da je Srbija na evropskom putu.

Niko više u Srbiji neće pobediti na evropskoj izbornoj platformi kako je to pobeđivao Tadić i njegova koalicija na čelu sa DS.

Vratimo se na trenutak u septembar 2009. nakon Tadićeve pobede nad Tomislavom Nikolićem: Tada je Tadić kao ponovo izabrani predsednik razgovarao sa ministrom odbrane Kine Liangom Guanglijem i izrazio zadovoljstvo što su bilateralni odnosi Srbije i Kine i zvanično podignuti na najviši mogući nivo.

Tadić je istakao da je, uspostavljanjem strategijskog partnerstva, Kina i formalno postala jedan od četiri stuba spoljne politike Srbije.

To je sve gotovo embrionalna faza u odnosu na sadašnju fazu ‘brat Si’. Sa jednim rebusom: Reakcionarna politika kojoj je Vučić dozvolio da se razmahne (ili je morao), u svojim tabuiziranim narativima pretpostavlja aksiomatski da bi savez Rusije i Kine njihovu staru politiku ‘patriotskog jedinstva’ sad pretvorio u globalni mejnstrim.

Dok bi se Vučić ohladio od EU kako se bude nastavio proces rastakanje te ‘veštačke tvorevine’. Postoje li rizici da se u povezivanju sa Kinom ne vidi ‘novi pad Berlinskog zida’ iniciran kovidom 19?

Možda i izvesna amnestija Rusije na Zapadu koju bi ona prihvatila. Može li stigmazitacija Sijeve Kine zbog korone biti rizičnija za Srbiju od satanizacije Putinove Rusije zbog Ukrajine i Krima? Što bi za Vučića bilo mnogo teže nego što nije video pobedu Trampa i uspeh Bregzita? Politika ‘četiri stuba’ biće na velikom ispitu.

Propagandno forsiranje Kine već je postalo iritantno za zapadne zvaničnike, uključujući i Borela, od koga očekujemo da bar malo bude ‘naš brat Rahoj’. Chinese Democracy je samo odličan album Guns N’ Roses. Mogu li se nesumnjiva prisutnost i uticaj Kine, kao i njeno prijateljstvo, optimalizovati?

Da li bi pobeda Trampa nad Bajdenom značila i udaljavanje Rusije od Kine? Hoće li Vučić i njegov režim imati kapaciteta da se upodobe?

Tadić je smatrao da je Srbija zaokružila svoju spoljnopolitičku doktrinu na početku 21. veka sa ‘četiri stuba’. Svet je tada doživeo dve značajne promene: Nedvosmislenu dominaciju SAD, zaokruživanje ekonomskog prostora EU i pojavu nove evropske valute.

Druga izmena je došla posle svetske finansijske krize (počela 2008) kada je Kina potpuno jasno nastupila kao budući svetski ekonomski lider, naveo je Tadić.

Kao što je on te činjenice uzimao u obzir i tako kreirao spoljnu politiku, kovid 19 je varijabla koja izvesno nalaže novo prilagođavanje, pa možda i novo čitanje tarabićevske metafore Tome Nikolića o žutim ljudima na Moravi.

Žozep Borel iz Brisela poručuje kako je zabrinut zbog dešavanja na Balkanu, da se u regionu vodi borba narativa te da je smešno da se na ulicama Beograda vide bilbordi zahvalnosti Kini, a da ih nema kada je u pitanju EU. Obožavanje Kine i negovanje kulta njenog vođe u Srbiji je pre svega obnova narativa iz devedesetih, a korona je samo povod.

U smislu odnosa karaktera režima i ‘narodnog zdravlja’.

Otuda se i ruski vojni kamioni u humanitarnoj pomoći Bergamu vide kao Rusi koji su iz Tuzle došli na Slatinu. Nazire li se scenario ‘Balkanske međe’, ali sa Kinezima?

SNS je sinteza – dijalektičko jedinstvo – Šešeljevih radikala, CDU Angele Merkel, LDP-a i KP Kine. Menjaju se samo proporcije shodno situaciji i marketinškim potrebama.

Danas/Zoran Paunović

CATEGORIES
Share This

COMMENTS