Branko Milanović: Slom predstavničkog sistema i put ka diktaturi

Branko Milanović, ugledni svjetski ekonomista, pominjao se u javnosti kao mogući premijer nove Vlade Srbije, što je on jasno demantovao. Ali je u javnosti zabilježen njegov tekst objavljen prije 7 dana pod naslovom Slom predstavničkog sistema i put ka diktaturi. Objavljujemo ga u cjelosti:

Aktuelna politička kriza u Srbiji je verovatno, po velikoj masi uključenih ljudi i rešenosti da se nastavi sa borbom, jedan od najznačajnijih događaja u političkoj istoriji Srbije.

Međutim, posmatrano sa stanovišta upravljanja, to je obična repriza problema koji su mučili srpsku politiku otkako je ponovo postala nezavisna Kneževina, a potom Kraljevina u prvoj polovini 19. veka. Srbija je, kao i Argentina i Rusija, da upotrebimo izraz koji je skovao VS Naipol, zemlja sa kružnom istorijom: isti događaji sa različitim ličnostima se ponavljaju trajno, a naizgled zauvek. ( Ovde sam pisao o kružnoj istoriji Rusije .) U stvari, Srbijom se vladalo 1835. i 1925. godine na potpuno isti način kao danas: autoritarni lider koji koristi kvazidemokratske ili konsultativne alate predsedava klijentelističkim sistemom koji propagira korupciju na svim nivoima kao način da se obezbedi dovoljna politička podrška. Dva su elementa ključna: autoritarna vladavina i široko rasprostranjena korupcija.

U tom kontekstu, čini se da je aktuelni protest predvođen studentima, po zahtjevu za sudskom odgovornošću onih koji su krivi za masovnu korupciju i loše javne radove koji su doveli do smrti 15 ljudi u novembru, potpuno u pravu. I zaista kao spontani pokret koji je započeo među univerzitetskom omladinom, to je i bilo. Ali kada je protest postao masovniji, dovodeći velike segmente urbane buržoazije, pa čak i neke poljoprivrednike i sindikate, problemi su se pojavili.

Pokret je rano shvatio da može biti uspješan samo ako je potpuno apolitičan, tj. bez veza s bilo kojom političkom grupom ili strankom i van predstavničkog sistema. Koliko god da se Vučićev režim ne sviđa među mnogima, on i dalje osvaja ili većinu ili pluralitet na svim izborima: Vučić je na uglavnom slobodnim predsedničkim izborima 2022. pobedio sa 61 odsto u odnosu na 18 odsto za svog najbližeg rivala, a njegova stranka je osvojila 48 odsto glasova na parlamentarnim izborima 2023. godine. Opozicione stranke su fragmentirane ideologijom i neprestanim borbama za vođstvo. Dakle, postoji jaka nesklonost, pa čak i mržnja prema sadašnjem režimu, ali ta nesklonost se ne može politički izraziti jer su opozicione stranke gotovo podjednako nesklone. Razlozi za njihovu nebitnost su brojni, ali ne treba zanemariti da su, u svojim ranijim inkarnacijama, bili na vlasti, vodili manje-više isti klijentelistički sistem i patili od korupcije. Vučićev režim je te mane jednostavno pogoršao. Ukratko, višestranački sistem se raspada, a najmanje 40 posto stanovništva nema ko da ih predstavlja (izlaznost na protekla dva izbora bila je ispod 60 posto).

Pokret predvođen studentima odlučio je tako da igra igru ​​anti-politike. Zabranjivao je zastave ili obeležja političkih stranaka, ili upotrebu stranih zastava (koja cilja na zastavu EU koja je u Srbiji veoma nepopularna) i izbegavala je bilo kakvu formalnu organizaciju. Pokret je u posljednja tri mjeseca zaustavio školski sistem, studenti su okupirali univerzitete, srednjoškolci su išli u duge marševe širom zemlje kako bi širili svoju poruku, a odluke o tome šta dalje činiti donose se, tvrdi se, na studentskim “plenumima” i direktnim glasanjem (iako se čini da niko ne zna niti kako se to glasanje odvija). Pokret (kojom čak i nedostaje ime) komunicira izdavanjem izjava ili pronunciamentosa koji izgledaju kao da dolaze s visine, sa olimpijskih visina i koji osim toga ostaju nepotpisani. Njegove intelektualne pristalice su promicale ideju narodne (direktne) demokratije neopterećene političkim strankama. Antipolitički aspekt pokreta hvalili su filozofi i stručnjaci poput Slavoja Žižeka i Yannisa Varoufakisa .

Ali dok je rad izvan političkog razloga za uspjeh pokreta, on ima fundamentalno destabilizirajući učinak kada se prevede u stvarnu politiku. Sa sadašnjom amorfnom masom kojoj čak i nedostaje vidljivo rukovodstvo, pokreti nemaju alate da angažuju vlade i samog Vučića. Pokret, u tajnosti u kojoj djeluje, više liči na Crvene Kmere nego na poljsku Solidarnost. Solidarnost je odmah stvorila strukture rukovodstva i uključila se u pregovore sa vladom.

Odluka da se ne krene u političko i da se ne transformiše u formalnu organizaciju ili političku stranku je i blagoslov i prokletstvo. To je blagoslov jer samo tako pokret može da se nastavi; to je prokletstvo jer nikada ne može formulisati svoje zahtjeve razumljivim političkim jezikom i poboljšati ili promijeniti politički sistem. Za potonje, potrebno je da se spusti sa svojih olimpijskih visina, transformiše se u hijerarhijsku organizaciju sa poznatim vođstvom (nijedan lider se nije pojavio skoro četiri meseca!), pretvori svoj sadašnji jezik u politički idiom i očekuje, ili se nada, da će politički predstavljati velike segmente nezadovoljne populacije. Ali kada to učini, spušta se na nivo političkih partija u koje se, kao što je već rečeno, ne vjeruje. Nadalje, kako se pokret kreće u svijet politike, činjenica da unutar sebe sadrži sve vrste pristalica, od ekstremne nacionalističke desnice do zelenih, socijaldemokrata i proevropskih liberala će postati očigledna i takva heterogena koalicija će biti neupravljiva i brzo bi se raspršila.

Pokret stoga mora nastaviti igrati istu igru ​​kojoj se ne vidi kraj. Ta situacija će u jednom trenutku postati neodrživa i Vučićev režim će morati da postane represivniji i da krene ka otvorenoj diktaturi. Upravo to se dogodilo 1929. godine kada je kralj Aleksandar I zabranio svaku političku aktivnost i uveo ličnu diktaturu. Široko zasnovan apolitički pokret na kraju dovodi do dva ishoda: diktature ili haosa. Kako haos ne može trajati, on u svakom slučaju proizvodi diktaturu. Dugoročno gledano, neke od dobrih strana pokreta će vjerovatno ostati (na način na koji su studentski pokreti iz 1968. transformisali društvene običaje), ali kratkoročno do srednjoročno, njegovi politički rezultati će biti upravo suprotni od onoga što se nada da će postići.

Politico.eu