Bolje rate nego rat, jel’ tako?

Bolje rate nego rat, jel’ tako?

Šta je stvarnost, a šta opsena, pitanje je koje je sebi prosečan građanin ove zemlje postavljao prošle nedelje. Sebi jerbo su ga toliko sludeli i izvarali da više nikome ne veruje. A malo i zbog toga što građanin po prirodi stvari ne ide po mišljenje i kontra je ovdašnje većine kojoj je lakše dizati prašinu nego usisavati, jednostavnije gaziti nego graditi institucije.

Dal’ je greška u zemlji ili u nama, tek, večita težnja svakog skorojevića da  zagrabi iz državne kase ovde biva ostvarena.

Psiholozi (u ekstremnim slučajevima psihijatri) bi mogli da daju odgovor da li je to klasična pohlepa, kleptomanija ili će biti nešto treće.

Istina je da praksa još nije zabeležila da se neko dobrovoljno nečega odrekao. Da je, recimo, neki predsednik sindikata rekao: “Jeste, imam pravo na službeno auto, vozača, čistača cipela i puštača vode iz higijenskih razloga nakon javnog nastupa, ali ću sam, peške. Ako ništa drugo, zdravije je da protegnem noge. Ili ću autobusom. Ili, (ne bi bolelo, verujte) imam dovoljno veliku platu, idem svojim autom. Što bi me neko vozio?

Ali, avaj. što manje rezultata, to veća potreba za svakom beneficijom. “Nismo mi tamo neki Luksemburg ili Austrija, u kojima premijeri idu biciklom na posao. Ovo je Bosna i Hercegovina, a mi radimo težak posao i prosto moramo da poštujemo procedure”, otprilike je rekla ministarka spoljnih poslova kada je na društvenim mrežama sa dosta žuči komentarisan njen šoping u pratnji obezbeđenja.

Oku prosečne javnosti je nevidljiva korist od angažmana pomenute ministarke koji, da ne računamo sina, iznosi barem stotinjak hiljada maraka svake godine.

Da budemo iskreni, neku korist nemamo ni od drugih (o šteti bi se dalo polemisati), ali su njihovi potezi vidljiviji.

U nedelji iza nas bio je vidljiv, recimo, premijer.

Sa dosta pouzdanja ( u znanje mu se ne bismo kleli) je rekao da nema mesta za sekiraciju, da je puška zakočena, odnosno da se zadužujemo baš onoliko koliko godi.

Ako je vama mnogo 700 miliona, nama, odnosno republici nije. U ovoj godini će stići rata kol’ko hoćeš. Bolje rate nego rat, jel tako?” zapitao je premijer a svi su uglas rekli “Da!”.

Da!” je rekao i Baja dok mu je Vučić poklanjao vakcine koje kao da ih  je sam iznedrio. “Ovo je za naš narod sa one strane Drine. Evo, sad ih pravimo u Torlaku, taze za našu braću”, kazao je Vučić okupljenim novinarima. 

Baja je pokušao da se razmaše i razvije priču o samostalnosti i o papiru koji to nije, ali je Vučić svirao povečerje. 

Trebalo je ranije da legnu da budu sveži za Pasuljanske livade gde se izvodila vojno-policijksa vežba na kojoj je opet bio Baja.

Apostrofirajući da su svi nakon te vežbe videli da nam ne mogu ništa, vratio se na njemu omiljenu temu.

Ne, nije referendum, to smo ostavili da odleži još malo u pacu, do sledeće godine.

Sada je aktuelan Janezov papir koji ne postoji, a u kojem je stigao ovonedeljni poklon za sve naše predstavnike.

Baja je rekao da bi on da mirno napusti žurku.

Bakir je najavio da će, kao Jevreji u Izrael, i ovde da se vrate svi koji su otišli, pa će svet da vidi šta je prosperitet. “Prosto će onda sve da bukne”, poentirao je suptilno poput Bisere u ovonedeljnom šopingu. 

Da bi utisak bio potpun, oglasila se zdravstvena i stranačka perjanica Đajić. Njegova priča se kretala od analize navika najprimitivnijih slojeva (pacijenti) u pandemiji, do najobrazovanijih (budući kadrovi za gradonačelnika). Pitanje koje se nameće nakon što ispratite njegov tok misli je: “Kako smo uopšte, ako se ovakvi nešto pitaju, i do sada opstali?

Utešno je u ovoj nedelji bilo to što je javni servis istraživao kako će nam biti kad nam svane. Oni su, naime anticipirali koliko će povećanje plata u javnom uticati na realni sektor i da li će i njima skočiti. Primanja, ne pritisak.

Zaključak je da nam idu bolji dani koje, za sada, mogu da vide samo oni koji su na nekom položaju. Što je negde i logično ako Njegoševu opservaciju o brdu i vidicima uzmemo kao zakonitost.

To što se prosečan stanovnik oseća da ova zemlja nije ustrojena da radi za nego protiv njega je subjektivni osećaj.

Baja bi vam rekao da nije do zemlje nego je do vas. I bio bi u pravu. Dovoljno je da pogledate njega i da shvatite da je ovo zemlja obećana.

Nakon što rate stignu na naplatu, znaćemo i kome.

CATEGORIES
Share This

COMMENTS