Dve beogradske ulice odnedavno nose imena Aleksandra Mišića i Ivana Fregla: Heroji su živote žrtvovali da bi spasili Dražu od Nemaca

Dve beogradske ulice odnedavno nose imena Aleksandra Mišića i Ivana Fregla: Heroji su živote žrtvovali da bi spasili Dražu od Nemaca

Odlukom Skupštine Grada Beograda Ulica LJudevita Posavskog na Voždovcu preimenovana u Ulicu majora Aleksandra Mišića, sina vojvode Živojina Mišića. Odlučeno je i da u opštini Zvezdara Šibenička ulica bude preimenovana u Ulicu majora Ivana Fregla, majora Jugoslovenske vojske slovenačkog porekla i učesnika pokreta otpora nemačkom okupatoru, koji je zajedno sa majorom Aleksandrom Mišićem streljan 1941. godine u Valjevu

Onome ko zna čekati, vreme otvara vrata.

Ova mudra izreka pokazala se pre desetak dana kao tačna u slučaju svih onih koji su se zalagali za ispravljanje velike istorijske nepravde učinjene iz ideoloških razloga dvojici junaka koji su se svesno žrtvovali – Aleksandru Mišiću i Ivanu Freglu.

Odlukom Skupštine Grada Beograda Ulica LJudevita Posavskog na Voždovcu preimenovana u Ulicu majora Aleksandra Mišića, sina vojvode Živojina Mišića. Odlučeno je i da u opštini Zvezdara Šibenička ulica bude preimenovana u Ulicu majora Ivana Fregla, majora Jugoslovenske vojske slovenačkog porekla i učesnika pokreta otpora nemačkom okupatoru, koji je zajedno sa majorom Aleksandrom Mišićem streljan 1941. godine u Valjevu.

Ispravljanje nepravde

Na ovaj način delimično je usvojen i apel naratora iz mog Romana o Hadži Ruvimu – Kaluđeri i smrt, da se odužimo ovoj dvojici velikana neizmerne hrabrosti i odlučnosti, koji su se žrtvovali zarad oficirske zakletve, ideala i ljubavi prema Kralju i Otadžbini. U nekoliko epizoda TV serijala Azbučnik identiteta sam, takođe, govoreći o njihovim svetlim primerima herojstva, upućivao na slične apele. Nisam u svemu tome bio usamljen. Nevezano od mojih želja, u Valjevu su, prošle godine, Aleksandru Mišiću i Ivanu Freglu „dodeljene“ dve ulice. Pokrenuta je i zvanična inicijativa pred gradskom skupštinom da im se podigne i spomenik.

O Aleksandru Mišiću, junaku iz ratova 1912-1818 dostojnom nasledniku svoga čuvenog oca Vojvode Mišića, uspomena je sačuvana zahvaljujući pokojnom Veliboru Berku Saviću, vrsnom istoričaru i advokatu iz Valjeva, koji je 2001. godine objavio izuzetnu monografiju „Sinovi vojvode Mišića“. Na osnovu brojnih sećanja i istorijskih dokumenata Berko Savić je čitaocima verodostojno predstavio lik Aleksandra Mišića, velikog junaka, pripadnika one generacije, koja je na svojim leđima podnela glavni teret ratova za ujedinjenje i oslobođenje – Život častan i svetao – posvećen isključivo Otadžbini.

Aleksandar se rodio u Beogradu 1892. godine. Rođen u oficirskoj porodici, ide stopama svoga oca i 1910. godine stupa u 43 Klasu Vojne akademije. To je ona klasa, koju je rat 1912. godine zatekao još u pitomačkim klupama Vojne akademije. Učestvuje u ratu 1912. godine kao pitomac, a u julu 1913. god – za vreme rata sa Bugarskom – biva unapređen u čin konjičkog potporučnika.

Kao poručnik i kapetan 11-te klase učestvuje zatim u celom svetskom ratu 1914-18. godine, preživljava Albansku Golgotu i posle šestogodišnjeg ratovanja, sa mnogima ratnim odlikovanjima na grudima, vraća se u oslobođenu Otadžbinu.

U svim ratovima odlikovao se izvanrednom hrabrošću. Ovo potvrđuje i njegova smrt, pa i sam Draža. Zbog sukoba sa jednim generalom kojeg je prozvao zbog korupcije, Aleksandar Mišić je penzionisan 1922. godine.

Sve do početka Drugog svetskog rata živeo je dosta povučeno, ali je zato i toliko intenzivnije sarađivao na svima poljima kao nacionalni radnik, vodeći posebnu brigu o invalidima rata i ratnoj siročadi.

O Ivanu Freglu, generalštabnom majoru, čoveku koji u aprilu iz ustaških i okupatorskih kandži izvukao brojne Srbe i Jevreje, ali i jednom od najboljih evropskih takmičara u alpskom skijanju, manje toga se zna. Komunistički istoričari su ga spominjali kao četnika, rođenog u Sloveniji iz vanbračne veze krčmarice i nepoznatog oca. Bila je to da li namerno, ili nesvesno lansirna laž, koja se odomaćila i na Vikipediji, ali i u pojedinim novinskim tekstovima. I ne jedina, tvrdili su još da je bio oficir iz rezervnog sastava kraljevske vojske

Zahvaljujući Berku Saviću, sačuvano je i objavljeno sećanje Gordane Fregl, o njenom ocu Ivanu. Gordana potvrđuje da je Ivo Fregl rođen 1901. godine u selu Framu pored Maribora, i dalje ističe: „Bio je jedinac. otac mu je umro rano. Na velikom seoskom imanju ostao je sam sa majkom. Pomagao je u svim poslovima, ali je uvek sa sobom nosio knjigu. Gimnaziju je završio u Mariboru, a po želji majke, Višu poljoprivrednu školu u Gracu. Bio je i veliki sportista, planinar i smučar. U to vreme njegovo životno opredeljenje bilo je da upravlja svojim uzornim imanjem u Framu, na zelenim padinama planine Pohorja. Ali, njegova sudbina je krenula drugim putem. Sa završetkom Prvog svetskog rata Slovenija se oslobađa austrougarske vlasti i postaje deo velike države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ivo je oduševljen oslobođenjem. Voleo je svoj narod i domovinu iznad svega. Dobija poziv da odsluži vojni rok, i sav srećan odlazi u vojsku, u Valjevo. Ovo je bilo presudno za njegov dalji životni put – zavoleo je vojsku. Na osnovu podnete molbe biva aktiviran kao pešadijski potporučnik. Služi u garnizonima u Bijeljini, Bitolju, Banjaluci, Sušaku. U Bitolju se, kao poručnik, ženi sa Milicom Petrović, profesorkom francuskog jezika, ćerkom majora Sofronija Petrovića, komandanta Krfa u ratu, sestrom vazduhoplovnog pukovnika Živorada Petrovića i Dušana Petrovića, nosioca dve Karađorđeve zvezde sa Solunskog fronta. Ivo radi vredno, konkuriše, biva primljen i završava Višu školu Vojne akademije, i Višu podoficirsku školu Kralja Aleksandra u Beogradu. Tu mu se rađa kći Gordana. NJegova energija je nesalomljiva. Konkuriše i biva primljen za đeneralštabnu struku. Đeneralštabnu školu završava 1940. godine kao prvi u Rangu.“

Izbavljao Srbe i Jevreje iz ustaških kandži

Generalštabnom majoru Ivanu Freglu ratni raspored je bio Planinski puk u Gorskom kotaru. Major Josip Rijavec, navodi „da Fregl vodi borbu sa Italijanima, pobeđuje ih i oduševljen javlja se porodici“. Međutim, na drugim frontovima Nemci nadiru i dolazi do kapitulacije. Italijani zarobljavaju grupu slovenačkih oficira u Delnicima. Među njima se nalaze Ivo Fregl i njegov klasni drug i prijatelj Karlo Novak. Rijavec navodi: „Te iste noći 20. aprila 1941, cela grupa beži iz zarobljeništva i ujutro stiže u kuću Karla Novaka, koja se nalazila u predgrađu LJubljane. Ovde, tog istog dana, na inicijativu Ive Fregla, organizovan je pokret otpora u Sloveniji. Svako je dobio svoj deo Slovenije u kome će organizovati delovanje protiv neprijatelja. Ivo je dobio u zaduženje LJubljanu, a Karlo Novak je bio koordinator za celu Sloveniju. Ovde, u LJubljani, komandant vojnog okruga je bio pukovnik LJuba Živanović, za kog je bila udata najstarija sestra Miličina. I ovde, u Kotnikovoj ulici, u njihovom stanu, Ivo je započeo svoj ilegalni rad. Pošto je organizovao otpor u LJubljani, krenuo je za Beograd da se poveže sa svojim drugovima oficirima, za koje je već bio obavešten da su se organizovali za borbu protiv Nemaca. U Beogradu je dobio falsifikovanu legitimaciju na ime Ivan Petrović, kurir Crvenog krsta, i tako je bezbednije mogao da putuje na relaciji Beograd-LJubljana. Bio je veoma hrabar i smeo, i prilikom prolaska kroz Hrvatsku i Bosnu, spasao je mnoge Srbe i jevrejske porodice šaljući ih tajnim kanalima na bezbedna mesta u Srbiji. Ovakav rad je trajao celo leto. Krajem avgusta 1941. Nemci su blokirali LJubljanu kako bi sprečili razne diverzije pokreta otpora. Gestapo hapsi Fregla u Beogradu, u kući druge Miličine sestre, na Senjaku, gde je sklonio ženu i dete. Milica odmah obaveštava njegove prijatelje. Direktor Narodne banke, Nikolajević, interveniše i Fregl biva oslobođen. Te noći, Ivo odlazi organizovanim kanalom na Ravnu Goru. Bilo je to 5. septembra 1941. godine. Odmah je postavljen za načelnika štaba pod komandom majora Aleksandra Mišića, sina vojvode Živojina Mišića.“

Prema arhivama Vlade u izbeglištvu, Fregl je bio najmlađi viši oficir u pokretu otpora pukovnika Dragoljuba Mihailovića. Veoma spreman oficir, odmah je organizovao skraćeni kurs Vojne akademije na Ravnoj Gori, na kome se predavala samo vojna strategija i ratna taktika. Oko dve stotine mladih vojnika prošlo je kroz ove kurseve. Među njima je bio i Dražin sin, Vojislav. Vodio je tri velike bitke protiv Nemaca koji su pokušali da prodru u slobodne srpske planine. Pobedio je zahvaljujući svom odličnom poznavanju ratnih veština. Pred svaku bitku sam je postavljao svakog vojnika na mesto gde je ovaj bio najbolje zaklonjen i najviše koristan. Retko ko je bio ranjen, a niko nije poginuo. Poštovali su ga, divili mu se i bili mu odani jer su imali poverenja u svog komandanta. Zvali su ga Slovenac.

Novembra meseca 1941. Karlo Novak je, prema zapisima majora Josipa Rijevca, uspeo da se probije do Ravne Gore da bi se dogovorio o daljem toku borbe u Sloveniji. Vraćajući se za LJubljanu svratio je do Ivine žene Milice, u Beograd, i sa velikim oduševljenjem joj pričao o radu njenog muža. Ti mladi oficiri su goreli od želje za borbom i slobodom. Tokom ova tri meseca, koja je Ivo Fregl proveo na Ravnoj Gori, Milica je često dobijala, tajnim kanalima, poruke i pisamca u kojima je Ivo klicao slobodi .

Predali se da bi spasili Dražu

A onda je došao 6. decembar 1941. godine. Nemci su krenuli iz Valjeva u ranu zoru i opkolili Ravnu Goru. Po rečima Voje Pavlovića, koji je bio u pratnji Draže Mihailovića, te noći u Struganiku, u kući Mišića, bio je Draža, Aleksandar Mišić, Ivo Fregl i još nekoliko štabskih oficira. Kada su im javili da su ih Nemci opkolili, svi su izleteli na terasu pred kućom. Bio je to kratak dogovor za povlačenje. Aleksandar Mišić je odbio da krene jer je bio težak ratni invalid, imao je sedam rana iz prethodnih ratova u kojima je pod komandom svoga oca, vojvode, bio uvek u prvim redovima. On bi samo otežavao povlačenje. Na to je Ivo Fregl salutirao vrhovnom komandantu Draži, i zatražio dozvolu da ostane sa svojim neposrednim komandantom Aleksandrom Mišićem da bi branili odstupnicu. Voja Pavlović kaže da je Draža nerado prihvatio ovaj zahtev jer mu je mladi Ivo Fregl bio dragocen oficir za borbu, ali, Aleksadar mu je bio školski drug i prijatelj. Tako su krenuli na dve strane. Ivo Fregl je sa oko dvesta vojnika prihvatio borbu, ali veoma nadmoćniji neprijatelj ih je prinudio na predaju. Aleksandar Mišić se predstavio kao Draža Mihailović, a Ivo Fregl kao Ivan Petrović. Zadovoljni postignutim ciljem, Nemci su otpustili vojnike, a ova dva viša oficira su sproveli u Valjevo. Poslali su jednu čobanicu da obavesti vojsku u šumi da ne pokušavaju da napadnu da bi oslobodili ova dva oficira, inače će ih odmah ubiti. I tako su Voja Pavlović i ostali četnici morali da propuste kolonu. Po rečima jednog Valjevca, koji je tada imao četrnaest godina, celo Valjevo je izašlo na ulice da gleda ogromnu nemačku kolonu u sredini koje je Aleksandar Mišić sprovođen na kari, a za njim, visoko uzdignute glave, koračao je jedan mladi oficir, Ivo Fregl.

Đeneralštabni pukovnik Simić (bez navođenja ličnog imena) piše da mu je Aleksandar Mišić bio pobratim, koji se žrtvovao da bi nam se „vođ izvukao iz ruku nemačkih hordi“. Pukovnik Simić navodi da je Aleksandar uzviknuo prilikom oproštaja sa svojim klasnim drugom i vođom Trećeg ustanka: „Spasi se, Dražo!“

Milena, supruga Aleksandra Mišića, pojašnjava šta se dalje događalo: „Kako sam stigla u Valjevo, odmah sam zatražila dozvolu od nemačkih vlasti da posetim svoga muža u zatvoru i dobila sam je. Moj muž se mnogo obradovao mom dolasku i odmah mi je kazao da mu spremim njegov ranac, pošto će verovatno, ići u zarobljeništvo. On je bio u istoj sobi sa majorom Freglom, sa kojim je zajedno vodio svoju poslednju borbu i ja sam razgovarala sa jednim i drugim.“ Milena iz prve ruke, svedoči, pojašnjava i daje sledeće informacije: „Tom prilikom saznala sam na koji način su bili zarobljeni. Aleksandar mi je rekao: `I ja i Draža mogli smo da budemo zarobljeni. Znaj da sam se ja žrtvovao za Dražu, da bih ga spasao. Nisam bio egoista i nisam hteo da mislim na sebe kada u pitanju opšta stvar. U trenutku kada sam video da smo opkoljeni i da ćemo biti zarobljeni, ja sam Draži kazao da beži, a ja sam privukao na sebe svu pažnju Nemaca, rekavši im: šta hoćete, ja sam Draža Mihailović. U toj zabuni, mogao je Draža da se izgubi.` Ja sam tri dana sa dozvolom nemačkih vlasti, obilazila moga muža u zatvoru, noseći mu hranu, a 15 decembra po podne, kada sam mu odnela bila ručak, odgovoreno mi je da više nije u tom zatvoru, da je odveden u diviziju i da je izveden pred nemački Ratni sud. Odmah sam u društvu g-đe Milke, Voje Popovića, koja je docnije sprovedena u Nemačku, i tamo streljana, otrčala u Diviziju, da saznam za sudbinu svoga muža. Kada sam došla u diviziju, vidim u hodniku majora Fregla kako bled šeta. Kad me je primetio, rekao mi je da su i on i Aleksandar pred nemačkim Ratnim Sudom i da moga Aleksandra ispituju. Nije potrajalo dugo, moj Aleksandar je izašao, a majora Fregla su uveli na saslušanje. Kad me je moj muž primetio, on mi je gestovima pokazao da će biti osuđen na smrt. Videvši me uplakanu, on mi je prišao i počeo da me teši, a ja sam mu odgovorila: pa neće te valjda na smrt osuditi, ti nisi zlikovac. Jedan nemački oficir primetivši naš razgovor naredio mi je da napustim hodnik sudske zgrade i ja sam morala da se uklonim. U poslednjem trenutku moj muž mi je doviknuo: `Budi hrabra i snosi sudbinu koja nam je dodeljena. Ja volim svoju zemlju i gotov sam za nju i njenu slobodu svoj život da dam`“ navodi Milena Mišić i dalje pojašnjava:

Poslednji susret pred streljanje

„Čim sam ušla, doktor Štencel mi je prišao i rekao: `G-đo, meni je vrlo neprijatno što je meni pao udeo da vam saopštim, da je vaš muž osuđen na smrt, zbog rada protivu Nemaca, a sarađivao je sa Titom, Dražom Mihailovićem i Engleskim oficirima, koji su se svi okupljali u vašoj kući. NJegova poslednja želja je još da vas pred smrt svoju vidi. Budite toliko hrabri, da izdržite taj sastanak.` Meni je bilo vrlo teško da pristanem na ovo poslednje viđenje sa mojim mužem i kolebala sam se da li da pođem. Najzad mi je prišao jedan lekar i kazao mi da treba da ispunim tu poslednju želju svoga muža da se ne bih jednog dana pokajala ako to ne učinim. Kada sam pristala, lekar mi je pregledao da ne nosim kakav otrov svome mužu. Zadržali su mi sve što sam imala pri sebi i automobilom sam pošla zajedno sa doktorom Štenclom i tim lekarem ka sudskog zgradi, koja je bila sva blokirana vojskom. Kada sam prolazila hodnikom, videla sa 4 mitraljeske puške i vojnike pored njih. Znala sam odmah, da će te mitraljeske puške i ti vojnici oduzeti život mom dragom Aleksandru. Ušli smo u jednu sobu, u kojoj su pored doktora Štencla i dva lekara bili još i 7,8 oficira, koji su stajali okolo. Nije potrajalo dugo, dva oficira dovela su moga Aleksandra da se poslednji put vidimo. Iznenadila sam se kako je bio hladan, dostojanstven i hrabar, kao da ne ide u smrt već na jedan običan put. Posavetovao me je da junački podnesem njegovu smrt i da se snađem sama u životu. Ovaj bolni sastanak nije trajao dugo, možda 15 do 20 minuta. Kraj sve hrabrosti videlo se na licu moga muža, da je preživeo teške časove. Pred sam rastanak, predao mi je pisma koja mi je pisao, da se sa mnom oprosti pre smrti i 8.000 dinara koliko je imao pri sebi.“ Milena dalje svedoči, da se ne seća kakav je bio kraj susreta i definitivni rastanak. Ona ističe sledeće: „Znam samo da kad sam došla k sebi, da sam se nalazila u nemačkom lazaretu. U teškim mukama sam ležala u lazaretu do dva sata po podne, dobivši i injekcije, a tada su me odveli ponova na saslušanje. Posle tog saslušanja pošla sam, zajedno sa doktorom Štenclom i dva vojnika, automobilom u Beograd, gde smo stigli pred veče. Doveli su me u Skupštinu i tu su me izveli pred ritmajstera Princa cu Folkenštajna. On mi je saopštio da je moj muž streljan. Predao mi je zlatni ručni sat moga muža i rekao mi je da su oni (Nemci) prvi pružili ruku mome mužu i Draži Mihailoviću, a oni su im bacili rukavicu u lice. Tu, na njegovom stolu, ugledala sam velike plakate, kojima se objavljuje da je Draža Mihailović ucenjen kao bandit sa 200.000 din. Onog istog dana kad je moj muž streljan 17. decembra 1941. god, jedna četa od 60 nemačkih vojnika došla je i u Struganik i zapalila našu kuću u kojoj su se nalazile mnogobrojne uspomene na vojvodu Mišića, oca moga muža Aleksandra. Kuća je izgorela do temelja.“

Poslednja želja majora Fregla. Da komanduje streljačkim vodom

Prema pisanju Berka Savića, Milici Fregl su javili da joj je muž zarobljen. Odmah je zatražila putnu ispravu da bi otišla u Valjevo i pomogla mužu. Procedura je trajala duže i stigla je kasno. Primio ju je komandant Valjeva, kapetan fon Štencl, i saopštio strašnu vest. Milica je briznula u plač, „Ne plačite, gospođo“, rekao joj je fon Štencl, „vaš muž je poginuo kao junak!“ Gordana Fregl, u svojoj ispovesti napominje: „Ove reči jednog neprijatelja i poruka Ivina u poslednjem pismu koje joj je predato da bude hrabra i dobro vaspitava Gordanu biće joj u mislima do kraja života i ona će im se uvek povinovati.“

Ni nemačka okupacija, ni komunistička diktatura, ni progonstvo u Paraćin, zatim u Prokuplje, ništa neće obeshrabriti Milicu da i dalje bude visokog morala i veliki patriota, da vaspitava svoju kći i svoje đake na primerima velikih srpskih junaka i na primeru junaštva svoga muža.

Živela je dovoljno dugo da bi vaspitavala ovako i svoju unuku, Ivanu. Imala je mnogo toga da priča i Ivaninim drugovima koji su je često slušali sa velikom pažnjom. Život joj se završio 1995. u Beogradu. Ispraćena je uz veliku ljubav i sa velikim poštovanjem, onako kako je i živela.

U 1707. broju „Ilustrovane politike“ od 3.9.1991. godine, objavljeno je svedočenje emigranta iz Pariza Milorada Jevtića, koji je bio zatvoren u ćeliji valjevskog zatvora. Jevtić, inače u to vreme nedovršeni student Vojne akademije, uhapšen je zbog organizovanja pripadnika Ravnogorskog pokreta. On svedoči da su Aleksandar i Ivan streljani u šest sati ujutro 18. ili 19. decembra.

I mada nema saglasja u informacijama oko mesta streljanja ove dvojice heroja. Svedok Božidar Bogetić, bivši činovnik valjevske Opštine, kaže da je od jednog stražara iz zatvora čuo da su Aleksandar i Ivan streljani na brdu Kličevac. Ovaj svedok navodi da su Nemci bili vrlo ljuti što ih je Aleksandar Mišić prevario da je „Draža“. I pored toga Nemci su tvrdi Bogetić, bili spremni da Aleksandru smrtnu kaznu, zamene za interniranje u neki logor i to zbog činjenice da mu je majka Lujza Nemica. Alaksandar Mišić je tu ponudu odbio. Ponude Mišiću i Freglu, da zbog svog porekla umesto pred streljački stroj odu u logor, važile su do podneva 15. decembra. Onda je Gestapou iz LJubljane stiglo pismo sa velikim brojem dokaza da je Ivan Fregl, jedan od glavnih organizatora i vođa pokreta otpora u Sloveniji i da zbog toga mora biti streljan. I sin maršala Poćoreka, takođe, je poslao zahtev da se sin vojvode Mišića strelja. Nemački ratni sud ih je, 15. decembra popodne, osudio na smrt streljanjem.

Enigme oko mesta streljanja nikada nisu razrešene, a postoji i treća verzija i to na osnovu pisma Bože Matića, tadašnjeg potpredsednika Opštine Valjevo, koji tvrdi da su Mišić i Fregl streljani u Đenovačkoj šumi, na putu iz Valjeva ka Šapcu.

U pismu od 16.12.1941. godine, upućenom supruzi Milici, Ivan Fregl piše da je osuđen na smrt i dodaje: „Ništa se ne bojim. Žao mi je samo tebe i Gođe. Savest mi potpuno čista. Umirem za čast Otadžbine i naroda. Umirem kao junak i sam ću komandovati paljbu! Žao mi je što nisam poginuo na bojnom polju.“

I Aleksandar Mišić je pisao supruzi Mileni. Tražio je od nje da kaže Dragiši Vasiću, da ga se seti kada Vasić bude pisao istoriju, da ne bi bio brzo zaboravljen. Aleksandar ističe da se hrabro držao pred sudom i da „će nastojati da bude hrabar i pred rakom!“ U drugom pismu on ističe „da za milost nije molio“ i da „nije želeo da bude kukavica i to plaća životom!“

I za sam čin streljanja, vezano je više priča i podverzija.

Porodice Mišić i Fregl, i većina istoričara i istraživača, veruju da je ono što je objavio poznati valjevski novinar Bogosav Marjanović najbliže istini. Prema toj priči pred streljanje Nemci su ispunili Freglu poslednju želju da komanduje streljačkim strojem. Aleksandar je tražio da im ne vežu oči i odvežu pertle. I kada je Fregl uzviknuo „pali“, Mišić je skinuo cipele i zavitlao ih ka Nemcima.

Lujzina reakcija

Lujza Krikner bila je žena velikog vojvode Živojina Mišića. Bila je ćerka bogatog Švajcarca, nemačkog porekla. Nen otac se nije mirio sa činjenicom da će se njegova ćerka udala za „seljačkog sina, oficira sa malom platom“, no ljubav je bila jača. Sa vojvodom Mišićem je imala šestoro dece. Prvi je stradao njihov sin, Radovan, kao zarobljeni rezervni potpukovnik JV u proleće 1941.godine. A onda je usledila i drama sa hapšenjem i sina Aleksandra, rezervnog majora JVuO. Pošto nije uspela da spreči Aleksandrovo streljanje Lujza je rešila da spasi svoju napaćenu dušu. Na osnovu odluke nadležne crkvene (arhijerejske) vlasti 21. aprila 1943. godine, u beogradskom hramu svetih apostola Petra i Pavla, prešla je iz reformatorske u pravoslavnu veru i dobila ime Magdalena. Tom prilikom je rekla, da je zbog streljanja njenog sina Aleksandra iz njenih vena istekla polovina nemačke krvi.

Prijateljstvo supruga Milene i Milice

Posle streljanja Aleksandra Mišića i Ivana Fregla njihove supruge su se upoznale.

Kako je to zabeležila Gordana Fregl prijateljstvo Milene Mišić i Milice Fregl, trajalo je do kraja njihovog života. Zajedno su prošle kroz rat, kroz izbeglištvo u selu Vrčinu, ispod Avale, za vreme savezničkog bombardovanja. Zajedno su bile pod terorom komunizma, okarakterisane kao „žene državnih neprijatelja“. Gordana Fregl ističe: „Nikada nisu klonule, išle su uvek gordo uzdignute glave. To su bile žene junaka koji su pali za slobodu i čast svoga naroda i otadžbine. Sa tom uspomenom su ove dve hrabre žene živele, sa tom uspomenom u srcu i otišle sa ovoga sveta.“

Vitezovi Karađorđeve zvezde

Ukazom NJegovog Veličanstva Kralja Petra Drugog Karađorđevića od 14. januara 1942. godine rezervni konjički major Aleksandar Mišić i Ivan Fregl, đeneralštabni major, odlikovani su Karađorđevom zvezdom četvrtog stepena.

in4s

CATEGORIES
Share This