Car Dušan je od Srbije napravio strah i trepet, a zauvek će ostati tajna da li je ubijen
Na današnji dan 1355. godine umro je srpski car Stefan Dušan (1331-1355), sin kralja Stefana Dečanskog, uz kralja Milutina najveći vladar dinastije Nemanjić.
U vreme njegove vladavine Srbija je bila na vrhuncu moći, prostirala se od Korintskog zaliva na jugu do Dunava na severu i od Jadrana na zapadu do Egejskog mora na istoku.
Nasledivši kraljevstvo od oca Stefana Dečanskog, Dušan je od svoje države i od osvojenih novih teritorija načinio carstvo, a sebe je 1346. u Skoplju proglasio carem Srba i Grka. Da ga smrt nije pretekla možda bi ostvario i plan da osvoji Carigrad. Svoju mudru vladavinu utemeljio je zakonikom, prozvanim Dušanov, koji se u istoriji pravnih nauka i danas izučava kao izuzetan.
Car Dušan je umro 20. decembra 1355. godine, još uvek mlad i u punoj snazi. Uzrok smrti nikada nije utvrđen, ali govorilo se o trovanju, moždanom udaru, pa čak i o epilepsiji. Sahranjen je u svojoj zadužbini, manastiru Svetih arhanđela kod Prizrena.
Zimu 1354/55. Dušan je proveo u Seru, a kasno proleće i leto u Krupištima na desnoj obali Bregalnice. Tokom poslednjih meseci života bio je prinuđen da pošalje jednu vojnu ekspediciju u Dalmaciju radi pomoći njegovoj sestri, Jelena, bila je udata za Maldena Šubića, hrvatskog velikaša, koji je umro od kuge 1348. pa je Jelena morala da se brine o odbrani porodičnih poseda Omiša, Klisa i Skradina.
O poslednjim danima života cara Dušana malo šta je poznato. Preminuo je u nedelju 20. decembra 1355. godine. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Svetih arhanđela nedaleko od Prizrena. Mavro Orbin, dubrovački istoričar, kaže da je Dušan umro u mestu Djavolotopi u Romaniji, ali navodi i kazivanja da je Dušan umro u Nerodimlju. Jakov Lukarević navodi da je Dušan umro u mestu Diapoli u Trakiji krećući u nov pohod protiv Vizantije.
Kada su 1927. godine vršena arheološka iskopavanja na lokalitetu manastira, u jugozapadnom delu crkve je nađen mermerni grob za koji je ustanovljeno da je carev. U grobu su pronađene ispreturane kosti koje su kasnije prenesene u crkvu Svetog Marka u Beogradu gde i danas počivaju.
Kao i njegovi prethodnici Nemanjići, i Dušan je bio veliki ktitor. Pored mnoštva obnovljenih crkava, podigao je i manastir svetim arhanđelima Mihailu i Gavrilu kod Prizrena. Međutim, za razliku od ostalih Nemanjića, on nije proglašen za sveca. Neki tome pripisuju njegovu surovost, dok drugi, pak, tvrde da je to zato što je uveo svoju ženu Jelenu na Svetu Goru, što je strogo zabranjeno i dan danas.
Zanimljivo je istaći da je car Dušan Silni bio izuzetno visok za to vreme, a pojedini istoričari tvrde da je imao preko dva metra. Svi njegovi vitezovi imali su oko 2 metra, a pošto u Srbiji nije bilo puno dvometraša, gardu su uglavnom činili strani plaćenici.
I dan danas u Grčkoj postoji izreka prema kojoj plaše decu da će ih posetiti car Dušan Silni, što je ekvivalent Baba Rogi u našoj tradiciji.
Posle njegove iznenadne smrti u 47. godini (a možda i 43.), država je ostala bez objedionjujuće sile i nastupilo je rastakanje koje je i formalno okončano smrću Dušanovog sina, Uroša, 4. decembra 1371. godine.
(Kurir.rs)
