Imamo i mi našu Atinu (Beograd, Novi Sad, Kragujevac), imamo i Svetu Goru (onolike manastire), Olimp (Kopaonik, Zlatibor, Taru). Mogao je Novak da svoj mir pronađe u svojoj zemlji Srbiji. Ali, nije. Pomogli smo mu da ode. Dali smo mu kompleks na 25. maju. Dali, pa uzeli. I još smo ga kritikovali kako je hteo više. Jeste. Pa šta? Da nije takav nikad ne bi pisao istoriju tenisa. Ne bi bio šampion.
Da ne bude zabune, Novaka ne poznajem lično. Doduše, on nam je kao član porodice, navijamo za njega, pratimo tenis zbog njega, zajedničko nam je poreklo (Kosovo), a i najstarija ćerka je zavolela tenis zbog njega.
Razumem ga što odlazi iz Srbije. Sigurna sam da ima svoje razloge što se odlučio na ovakav korak. Ne krivim ga. Podržavam njegovu odluku. Svako treba da ide tamo gde se dobro oseća.
Ali, zašto odlazi? Da li on zna nešto što mi ne znamo? Ili ne može da se uklopi u ove silne političke „koktele“: Tipsarević, Tomašević… Novak je na strani prirode, zdravo živi, zdravo se hrani. Da nije zbog najezde zagovornika kopanja litijuma? Čini se da ima svega po malo. Kako god, zbog neke vrste zagađenosti odlazi: političke, društvene, ekološke, duhovne…
I to nije sve.
Novak je uvek igrao za svoju zemlju, ali nikad za Teniski Savez Srbije, Ministarstvo sporta i predsednika države. Ma ko oni bili. Igrao je i pobeđivao je za svoj narod. U to sam se uverila mnogo puta. TSS mu nije bio podrška. On je bio podrška TSS-u. Posebno kad je trebalo da finansira velike turnire i buduće igrače.
„Teniski savez nema novca. Nismo dobili dovoljno sredstava od Ministarstva sporta“. Na žalost, ovo je rečenica koju sam slušala od predstavnika TSS-a svaki put kad sam kao roditelj tražila neki „slobodan“ termin za svoju ćerku koja je u to vreme počela da osvaja juniorske turnire. U početku je sve dobro išlo. Osvojila je Državno prvenstvo do 18 godina, bila je šampionka Srbije, deo A tima.
Međutim, svako naredno međunarodno takmičenje pokazalo se kao veliki zalogaj. Videlo se da nedostaje mnogo: teniski trener sa iskustvom koji bi joj pomogao da lakše pređe sa juniorske na WTA listu, kondicioni trener koga smo plaćali samo kad bi imali novca, sportski psiholog, fizioterapeut, posebno posle teških višesatnih mečeva.
Jednom prilikom, pre mnogo godina, kada je moja ćerka igrala Državno prvenstvo do 12 godina, koleginica mi je rekla: „Nemoj da se zanosiš. Ako nemaš pola miliona evra da uložiš u tenis nemoj da dozvoliš detetu da trenira. Ovo je sport za bogate. Nije za sirotinju“. Bila je u pravu. Ipak, nisam je poslušala jer sam želela da moje dete radi ono što voli. Tenis je, bez obzira na sve okolnosti, volela i tad, a voli ga i sad.
Čekali smo i nadali se da će doći Novak i da će pomoći svima: malim, budućim teniserima i teniserkama i roditeljima da reše teniske nedoumice. Čekao je i Teniski savez Srbije Novakovu finansijsku „injekciju“. I došao je. Da pomogne. To je iskoristio ovdašnji režim kako bi napravio čitavu propagandu. Svojatala ga je vlast kao rod najrođeniji.
U javnosti je njegova odluka da pomogne mladim igračima protumačena kao uspeh države, predsednika Srbije i Teniskog saveza Srbije. Bilo je mnogo praznih džepova. Svi su videli samo korist: Vučić se šepurio pored Novaka, TSS je organizovao turnire (ATP i WTA), treneri, pa i oni priučeni su dobili sigurnu platu…
I svi su odjednom bili zaposleni kod svetskog šampiona Novaka Đokovića! Kao na filmu, kao u bajci… Bilo im je toliko dobro da su zaboravili na decu, mlade nade, buduće bisere srpskog tenisa. Šta su dobila deca zbog kojih je Novak i došao? Dobili su „na kašičicu“, ako su imali sreće, po neki besplatan sat treninga, eventualno dva puta nedeljno trening u grupi…Ostalo su roditelji morali da plate. Doduše, ne svi. Oni „važniji“, da ne kažem lojalni vlasti i TSS-u bolje su prolazili. Njihova deca su imala veće šanse da dobiju sve: novac, trenera, besplatne treninge, avio karte..
Vrlo brzo je Novak otišao.
Ostao je trnovit put mladim sportistima, put na kome su se mnogi izgubili, zalutali, razočarali. I tako generacija za generacijom. Prave podrške nema. Bar ne od države i TSS u vidu dobrih trenera, besplatnih termina, sportskih psihologa, fizioterapeuta. Tu država diže ruke! Sve zavisi od „snalažljivosti“ roditelja….
Teško je roditeljima, hoće da pomognu ali ne znaju kako pa iz tog neznanja prave veće greške. Deci je još teže jer na tom zajedničkom putovanju svašta dožive i prežive. Stizali su saveti sa svih strana: „Možete da odete kod zelenaša i pozajmite pare kao što je to uradio Novakov otac“, „Bolje da ste upisali dete na balet nego na tenis“, „Što ne upiše neki koledž?“, „Promenite državljanstvo, neka igra za drugu zemlju. Sigurno će imati bolje uslove za treniranje“.
Koliko država „brine“ o svojim sportistima govori i podatak da se već treću godinu zaredom održavaju ITF turniri u Kuršumlijskoj banji čiji je promoter naš selektor Dejvis kup reprezentacije i proslavljeni teniser Viktor Troicki. Sve je isto kao u onoj „Novakovoj bajci“: Izgleda savršeno, najbolji šljakasti tereni, divan Hotel „Planinka“, u blizini prirodne blagodeti Kuršumlijske i Prolom banje.
Dolaze igrači iz mnogobrojnih stranih teniskih federacija, svi organizovano, svi imaju smeštaj, hranu, bez obzira na rang na WTA ili ITF listi. Troškove pokrivaju njihovi (državni savezi). A naši igrači snalaze se kojekude. Plaćaju privatni smeštaj. Ko koliko može jer niko od njih nema novca da plati hotel koji dnevno košta između 90 i 130 evra.
Spavaju naši teniseri i teniserke po kojekakvim uđericama, podrumima. Kažu da nemaju para za bolje jer od manjih turnira manje zarađuju i zato su uvek na nekoj „finansijskoj rezervi“. I to niko ne vidi, ni država, ni TSS. Iako se sve odvija tu pred našim očima, u našoj Srbiji. Sramotno.
Gradimo Beograd na vodi, EXPO, a nemamo za smeštaj naših igrača u Kuršumliji? Zar TSS nije mogao da iznajmi privatni smeštaj svim igračima, da im pruži šansu da igraju na domaćem terenu kad već nemaju novca za inostrane? Ne treba našim teniserima mnogo. Jedna veća kuća. Svi bi stali. Toliko ih malo ima. I niko se ne bi bunio zbog manjka prostora.
Naprotiv, bili bi presrećni. Ali, ovo je, na žalost, ona strana Srbije zbog koje Novak odlazi… Istorija se ponavlja. Tako je bilo i kad je on počinjao da igra tenis. Njegov uspeh zavisio je isključivo od njegovih roditelja. Ništa se ni sada nije promenilo. Deca koja vole tenis nemaju ista prava, imaju samo iste snove: da jednog dana postanu Novak Đoković, Ana Ivanović, Jelena Janković.
No, nije bogatstvo merilo srećnog detinjstva. Važno je gde nam deca rastu. Novak to dobro zna. Odrastao je u mnogobrojnoj familiji gde je porodica svetinja. Zato želi da svije gnezdo u sigurnoj krošnji gde postoji sloboda izbora. Bez Atlantide koja nam sledi ukoliko ne uspemo da isplivamo na neko bolje tlo.
Da li Novak vidi da ovde nema nade…
Sigurna sam da veruje u sve ono što studenti rade. I da im je tiha podrška. „Students Are Champions“ (Studenti su šampioni’) pisalo je na majici koju je nosio dok je krajem januara, u jeku studentskih protesta, prisustvovao košarkaškoj utakmici između Partizana i Crvene zvezde u Beogradskoj areni. Ko je hteo razumeo je. Bio je to njegov najdirektniji bunt.
Novak nije imao izbora.
