Za najboljeg trenera proglašen dva puta! Trofeja je bilo pregršt

Za najboljeg trenera proglašen dva puta! Trofeja je bilo pregršt

Zoran Terzić nije više selektor ženske odbojkaške reprezentacije Srbije, posle 20 godina više nego uspešnog rada. Trofeja je bilo pregršt, a u danu kada je odluka ozvaničena, za 24sedam intervju je dao uspešni trener.

Kako je bilo sve ove godine… I kako se osećate povodom toga?

– Teško je, naravno da je mnogo teško. Nosite neku košulju godinu dana, pa vam je teško da se odreknete nje, a kamoli ova priča koja traje 20 godina. Svi ti ljudi koji su bili sa mnom, a pre svega igračice, saradnici, ljudi iz Saveza… To je bila jedna lepa priča, u kojoj sam ja u svih ovih 20 godina uglavnom uživao i normalna stvar je da ne može da bude lako. Oseća se jedna ogromna praznina posle ovoga. Ali jednostavno, to je nešto što je moralo da dođe kad-tad i svi smo toga bili svesni. Bilo je situacija i ranijih godina kada se o tome razmišljalo, ali sad je došlo vreme što se tiče reprezentacije da im možda neki novi trener treba, neka nova energija, nova priča…

To će značiti ekipi da krene nekim drugim putem, ne što se tiče rezultata jer su oni bili dovoljno dobri, već da vide da postoje i drugi načini da se trenira, igra i vodi utakmica. Što se mene lično tiče, koliko god selektor voleo svoju reprezentaciju, jer jednu zemlju imamo, dođe do nekog nazovimo zasićenja, motiv nije na nivou kao što je bio pre. Zato je možda u ovom momentu bolje to prepustiti nekom drugom, ko će možda sa više elana taj posao da radi i nadam se da će praviti bar iste rezultate – rekao je Terzić za 24sedam

 

A koji su to momenti u kojima je razmišljao da napusti mesto selektora?

– To su bile neke sezone kada jednostavno stvari nisu funkcionisale kako treba, kada neki rad očigledno nije davao rezultat. Tada počinješ da sumnjaš u to što radiš i razmišljaš o tome da je možda bolje da dođe neko drugi. A bilo je i onih sezona kada se neki ciklus završavao, kada smo pravili odlične rezultate, ali je dolazilo do promene generacija i tada se razmišljalo o tome. Ali uvek je sve bilo u dogovoru sa Savezom, bez obzira ko je bio predsednik. Uvek smo pravili planove da idemo još neko vreme i onda je to došlo do ovih 20 godina.

Šta su vam devojke iz reprezentacije rekle kada ste im rekli da odlazite?

– Veliki je broj igračica u reprezentaciji, nije to samo onih 14 koje igraju, bilo je malo bezveze da ja jednu po jednu zovem i saopštavam. Čuo sam se sa nekoliko njih, sa ovim najstarijima koje su dugo tu i sa kojima imam neki malo drugačiji odnos. Ove mlađe su saznale od njih, nije ovo bilo neko preveliko iznenađenje. Ovima sa kojima sam se čuo, naravno, neobično im je, teško, barem tako reaguju, ali sve je to normalna stvar.

Nekim igračima, na primer Maji Ognjenović, koja je provela sa mnom skoro dvadeset godina u reprezentaciji je čudno i teško i neobično, da sad bude neko drugi na mom mestu. Ali, dobro, to su stvari koje se dešavaju u sportu. Proći će ih brzo, dolaze obaveze, dolaze utakmice, takmičenja, one su uvek bile fenomenalni profesionalci i neće dugo razmišljati o tome ko im je trener.

 

Mnogo je talentovanih devojaka sa kojima ste radili. Da li biste nekoga posebno izdvojili u tom radu, čiji ste napredak mogli da pratite?

– Zaista ih ima mnogo. Kada sam počinjao da radim u reprezentaciji, devojke su bile od nekog ‘75. godišta, a sad su 2000. i neko godište. To je veliki broj generacija igrača koje su prošle kroz reprezentaciju. Ima ih mnogo koje su napravile uspešne karijere i u klubovima. Osim Maje koju sam pomenuo, tu su Vesna Čitaković, Jelena Nikolić, Milena Rašić, Stefana Veljković, Maja Simanić… Joj, sigurno ću ovako nekog zaboraviti… Ima mnogo igračica sa kojima sam imao i dan danas imam odnos koji prevazilazi tu relaciju igrač – trener. Do pre desetak godina sam im bio stariji brat, sad sam već kao neki drugi otac i sve je to normalno jer smo mi više vremena provodili zajedno nego što su te devojke provodile sa svojim porodicama.

Kažu da je tajna vašeg uspeha što ste veliki stručnjak, ali i sto ste imali specifičan odnos sa igračicama. Nikad niko nije mogao da vas isfolira, kod vas se uvek znao red?

– To je dvostrano. Nije tu bila stvar da sam ja strog i da ja namećem neki način rada i ponašanja, jer ako devojke ne nose u sebi to iz porodice i karakterno onda sva moja priča i moj rad ili kažnjavanje ne može da da rezultat. Ja sam imao sreću da sam za sve ove godine uglavnom radio sa, pre svega dobrim osobama i velikim profesionalcima. Mi u poslednjih desetak godina nismo imali nikakav razlog da razgovaramo o ponašanju igrača na terenu, van njega, dolasku u hotel, obrocima, odmorima jer one su to vrlo dobro znale, poštovale su to. Ne samo zato što su dobile naređenje od trenera, već zato što znaju da tako treba i zato što su profesionalci i zato što vole da igraju za reprezentaciju i znaju da je to jedan od uslova da bi reprezentacija funkcionisala. I zato njima dugujem zahvalnost zato što su bile takve kakve jesu.

Kakvu poruku ostavljate vašim devojkama koje su nam donele mnogo radosti osvajajući medalje na velikim takmičenjima?

– Poruku one znaju vrlo dobro. Ono što je prvi i najvažniji uslov bio da bi došli do ovih rezultata je pre svega emocija igranja za reprezentaciju i želja da se igra bez obzira na sve. To je ono što moraju da zadrže i to je ono što je zvezda vodilja, bez obzira na to ko im bude trener i bez obzira na to kakvi su trenutno rezultati.

To je razlog zašto smo mi bili ovako uspešni, uz naravno neosporan kvalitet. Moja poruka njima je da nastave da se ponašaju na isti način, da nastave da osećaju reprezentaciju kao svoju, kao porodicu, da zadrže tu emociju, da uvek imaju želju da igraju u nacionalnom dresu i kada su umorne. I kada su imale tešku sezonu jer to je način na koji one najbolje funkcionišu, jer to je način na koje će one doneti još puno sreće svima u Srbiji.

Za 20 godina osvojili ste sa odbojkašicama 20 medalja. Koja vam je ostala u najlepšem sećanju?

– Prva medalja na Svetskom prvenstvu 2006. je medalja koja je nama svima donela najviše radosti, nikad nismo bili srećniji nego tada, jer sve posle toga ne može da se meri sa tom prvom. Ta količina sreće je bila neizmerna. Zlato u Beogradu 2011. to ostaje za sva vremena sigurno zbog toga što smo igrali pred našom publikom i naravno najuspešnija i najveća ili najsjajnija je titula prvaka sveta 2018. godine. Te tri su posebne.

 

Dva puta ste proglašeni za najboljeg trenera 2018. i 2021. godine. Koliko vam znače ta priznanja?

– Ja sam imao sreću da vodim ekipu takvu kakva jeste, da pravim rezultate sa njom najbolje moguće i zbog toga su me proglašavali za najboljeg trenera. Ja smatram da pored nekog mog uticaja na tu priču, da su ipak igračice te koje su meni omogućile da osvojim ta priznanja – zaključio je Terzić.

24 sedam

CATEGORIES
Share This