Prije svega je želio da kaže da njegova odluka nema veze sa rezultatima reprezentacije Srbije u Njemačkoj, jer ju je donio prije Evropskog prvenstva… Problem je na drugoj strani:
– Odluku o ostavci na članstvo u Skupštini Fudbalskog saveza Srbije nisam doneo tokom Prvenstva Evrope u Nemačkoj, niti ima bilo kakve veze sa reprezentacijom. Definisao sam je znatno ranije, posle majskog zasedanja u Staroj Pazovi. Razočaravajućeg i poražavajućeg za mene iz tri razloga. Zapanjilo me odbijanje delegata da diskutujemo o problemima nameštanja utakmica u Srbiji. I to u mesecu kad je UEFA dojavila čak pet utakmica po sumnjom, verovatno i više od toga, čak 97 odsto delegata smatralo je da nema razloga za razgovore, niti diskusiju, o tome. Samo da pričamo, priznamo i otvorimo problem, ništa više! Ostali su nemi, kao da se nameštene utakmice ne tiču nikoga od nas… Kao da nije u pitanju naša zemlja, Srbija, domaći fudbal – rekao je Vidić za Sportklub, prenosi Kurir.
Potom je i pojasnio svoje nezadovoljstvo.
– Veće za rešavanje sporova FSS mesecima se nalazi u konstantnoj blokadi, poslednjih osam nema ni osnovni sastav, sudije! Ozbiljan problem udara direktno u prava fudbalera, istovremeno pogađa i klubove, sportske radnike, svakog u sistemu domaćeg fudbala. Kome je to u interesu, zašto su delegati odbili da pričamo o tome, zar nije logično da se nađe rešenje u konačnoj formi? Sličan primer nezamisliv je u Evropi. Nisam razumeo poruku 97 odsto delegata da je i to tema za ćutanje i izbegavanje…”
Zatim, nekoliko rečenica o reprezentaciji…
– Nijednom rečju nisam hteo da utičem na ambijent u reprezentaciji. Znam koliko je teško, pružam podršku fudbalerima, ekipi, svestan delikatnosti trenutka. Uvek sam bio faktor pomirenja, jedinstva, čovek spreman da rešava probleme. Ne da ih stvaram, niti učestvujem u njima. Naprotiv. Ponudio sam se pre godinu i po da pomognem, ponosan na tim saradnika, ljudi od ugleda i integriteta. Za srpski fudbal, nikad protiv. Reprezentacija ima podršku Nemanje Vidića u maksimalnom kapacitetu. Opet se vraćam na neophodnost ozbiljne diskusije i rasprave. Pitam, zar je toliko teško otvoreno razgovarati?”.
Kurir
