Simanić je tokom Mundobasketa dobio težak udarac, koji je mogao da završi fatalno. Na sreću nije, ali je sjajni košarkaš imao dvije operacije i ljekari su morali da mu izvade bubreg.
Ono što je najbitnije Simanić se iz dana u dan osjeća sve bolje, a to je rekao i u razgovoru za Srpskainfo.
– Odlično se osjećam prošla su četiri mjeseca od povrede i oporavak teče baš onako kako smo i planirali – rekao nam je Simanić na početku razgovora.
On nam je ispičao šta se sve dešavalo na Filipinima kad su svi postali svjesni da je udarac Nuni Omota, tokom meča Srbije i Južnog Sudana, ozbiljan
– Prvo kad su mi rekli da ću se operisati malo mi je laknulo jer su do tada bolovi bili mnogo jaki. Poslije kad sam se probudio rekli su mi da je sve ok, da je sanirano sve. Kad su prošla dva tri dana nisam se osjećao dobro i mislio sam da je to zbog operacije. Mislio sam da je to normalno jer nikad nisam tako nešto operisao. Ponovo smo radili snimak na kojem se vidjelo da nešto nije uredu i ponovo su morali da me operišu. Vidjeli su da je zamro bubreg i morali su da ga izvade – kazao je Simanić koji je zatim iskreno dodao:
“Želim posebno da se zahvalim doktoru Radovanoviću koji mi je bukvalno spasio zivot svojom stručnošću i posebnom posvećenošću. Jer da nije bilo njega da prepozna o koliko teškoj povredi se radi ko zna šta bi se desilo jer zdravstvo na Filipinima nije baš za neku pohvalu”.
Ono što je zanimljivo takvih udaraca je Simanić dobio “milion” tokom karijere.
– To se dešava stalno na utakmicama i na trenizima, ali eto ovaj je bio baš precizan – istakao je on.
Simanić je za naš portal rekao i šta mu je sve prolazilo kroz glavu odmah nakon udaraca.
– Prvo sam mislio da mi je možda izbio vazduh, da su rebra u pitanju ili nešto slično tome. Bol je bio oštar, ali tek poslije pet – šest minuta smo shvatili o čemu se radi – rekao je košarkaš Saragose.
Podrška navijača
Nažalost, zbog povrede nije mogao saigračima da pomogne na parketu. Oni su mu bili dodatna snaga, a srebrna medalja, koju su posvetili posebno njemu, dodatno je usrećila Simanića. Gdje god da se okrene ima veliku podršku navijača koji u njemu vide istinskog heroja – što on i jeste.
– Tek sam gledao polufinale i finale. Saigrači su mi dosta pomogli i obradovali su me. Dok sam bio u bolnici dobio sam mnogo poruka i to mi je dalo snage. Drago mi je što su ljudi na taj način pokušali da mi pomognu – kazao je on.
Sa saigračima se video tek u avionu kada su nakon Svjetskog prvenstva krenuli u Srbiju. Sve to je bilo jako emotivno.
– Vidjeli smo se tek u avionu u povratku u Srbiju. Moram da kažem da je bilo jako emotivno kad sam ih vidio. Pala je i koja suza. Svi su me zagrlili. Bili su mi velika podrška u svemu i hvala im na tome – istakao je Simanić i osvrnuo se na osvojenu medalju:
“Medalja je nešto posebno ne samo za mene nego za sve nas. Biti drugi na svijetu je velika stvar. Imali smo nevjerovatnu hemiju u ekipi i to nas je odvelo do medalje”.
Povratak na teren
On je istakao da će 2023. godinu pamtiti cijelog života zbog svega što mu se desilo, a za 2024. je poželio da bude godina bez povreda. Ono što je najbitnije on bi uskoro mogao da počne da trenira.
– Ne znam tačno kada ću se vratiti na teren, ali za nekih mjesec dana ću da počnem da treniram. Od naredne sezone bih trebao da budem na parketu, ako sve bude uredu. Sigurno ću nazad na parket, što se mene tiče. Nije ni bilo govora o kraju karijere – više nego jasan je Simanić.
Naredne godine su Olimpijske igre i Simanić ima veliku želju da zaigra u dresu Srbije na smotri u Parizu. Tamo će Srbija imati jaku konkurenciju posebno u reprezentaciji SAD jer iz Amerike stižu najave da će igrati Stef Kari, Lebron Džejms, Kevin Durent, Džejson Tejtum, Kavaj Lenard…
– Nadam se da ću biti na raspolaganju selektoru i da ću moći na pripreme, a da li ću igrati ne odlučujem ja. Mislim da ako se okupimo u najjačem sastavu imamo velike šanse. Još je bolje ako Amerika pošalje igrače o kojima se piše. Kad osvojimo da ne bude nije to pravi sastav (smijeh). Biće još slađe da ih pobijedimo u takvom sastavu – rekao je Simanić.
Crvena zvezda kuća
Tokom perioda oporavka često ga viđamo na utakmicama Crvene zvezde. 20.000 Delija uvijek ga dočeka gromoglasnim aplauzom, a sve to budi želju kod igrača koji je dio karijere proveo u redovima crveno-bijelih… On je u Zvezdi proveo sedam godina, od kadeta pa sve do seniora.
– Naravno da poželim ponovo da igram u dresu Zvezde. Da li će nam se ukrstiti putevi? Možda, ako obje strane budu zainteresovane. Crvena zvezda je moja kuća – kazao je on.
Pokušao je da nam približi kakva je osoba van parketa.
– Slična sam osoba kako i na parketu. Povučen, miran. Gledam filmove, čitam knjige. Oaza mira mi je kada sam sa porodiom kod kuće – a sa njima će provesti i praznike koji dolaze.
Tradicija je da se za Božić peče prase…
– Volio bih, ali ne smijem da jedem (smijeh) – zaključio je Boriša Simanić u razgovoru za Srpskainfo.
Srpskainfo
