VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: Otvoreno pismo studentima Univerziteta u Prištini

Draga deco,

Velika naša nado i uteho,

Vi koji svojim studijama na Kosovu i Metohiji svedočite sve istine koje vašem narodu danas uglavnom ne dopiru do uma i srca,

U teškom času naše istorije, kada izgleda kao da nema nade, vi ste ustali i pokazali ono što niko nije ni mogao, ni smeo. Ustali ste protiv ustavokršiteljskog režima Aleksandra Vučića, čije nam nadstrešnice, prave ili simboličke, svakoga dana padaju na glavu i ubijaju i ono malo nade što nam je preostalo posle trinaest godina nenarodne vlasti.

Kako bi rekao profesor dr Milo Lompar, vaša su dela ova:

1. Izdržali ste strahovit pritisak sa različitih strana.
2. Niste se borili za sebe nego za opšte dobro.
3. Pokazali ste privrženost svojoj zemlji.
4. Naznačili ste važnost zakonitosti i demokratije.
5. Izneli ste razuman zahtev za izborima.

I, sa svoje strane, dodao bih: pokazali ste šta je hrabrost i postojanost u odbrani Ustava ove zemlje.

Ustali ste, opet po profesoru Lomparu, protiv pretvaranja Srbije u koloniju, kada vlast Aleksandra Vučića, po svim zakonitostima porobljavanja, uništava srpsko obrazovanje, a pre svega ono univerzitetsko:“Vlast od zemlje pravi koloniju. Za to nije neophodan univerzitet. Nisu potrebne ni srednje škole, a možda ni škole uopšte. Samo fizička radna snaga, spektakli i kockarnice. I, naravno, svi mediji pod njenom kontrolom.“

Ustavokršitelj na vlasti je najveći izdajnik u našoj novijoj istoriji. Izdao je Kosovo i Metohiju, a sve što je moguće izdati izdaće, ako ostane ovde gde je. To nije čudno: Aleksandru Vučiću je Srbija na poslednjem mestu pošto on našu otadžbinu prodaje svima da bi što duže ostao na vlasti. Lompar nas podseća:“Za sada ima podršku stranih činilaca: EU, Rusije i SAD, jer, servisira njihove, a ne naše interese. Opozicija mu omogućava privid legitimiteta, jer nije napustila Skupštinu. Raspisaće izbore, ako ga bunt naroda natera ili ako protesti utihnu i oceni da može pobediti na uobičajeno neregularan način.“

Sve ste vi to, hrabra naša deco, znali, i znate, i pokazali ste primer kako se borba vodi. Razobličili ste i lažnog patriotu Vučića i iluzije jednog dela utvarne opozicije. Zato vas napadaju sa obe strane, koje su glava i pismo istog bezvrednog novčića, takozvanog „tantuza“, čas „nacionalističkog“, čas „građanističkog“.

Imali ste i grešaka – pa šta? Zar su oni koji vas za greške optužuju bezgrešni? Naravno da nisu.

A ne čine mi se naročito bezgrešni ( mada tako ponekad izgledaju) i oni koji zauzimaju kvaziobjektivističku ekvidistancu i prema režimu i prema studentskom pokretu. Kao, nisu ni za Vučića, a ni za studente. A ne nude nikakvo  rešenje; nemaju nikakvu alternativnu, superpatriotsku strategiju. I to, naravno, ide na ruku Vučiću, koji bi da ovu zemlju jaše doveka, dok svi mi ne pomremo ili se ne iselimo. Kada nema alternative, on je jedina mogućnost.

Naravno, zna se ko je kriv: onaj protiv koga ste ustali jer je zgazio Ustav i zakone, onaj koji tlači Srbiju sa svojim slugama, seizima i izmećarima. Elementarna logika navodi me da citiram Borislava Pekića, koji kaže:“Kad god se postavi pitanje krivice za stanje u jednoj zemlji, jedini logičan odgovor i jedini koji se svuda u svetu daje jeste da je za to kriva – vlada. Čak i kad deo krivice nesumnjivo i neko drugi snosi, aktuelno krivi mogu biti samo oni koji poseduju moć da stvari izmene ili poprave. (Moja majka je slušala znamenitog eksperta za našu nesreću, koji je ekspertom isključivo postao zato što je tu nesreću uspešno i na svim poljima usavršavao. Ekspert je kazao: „Svi smo mi krivi“. Majka je rekla: „Bogami, ja nisam“). Strah koji se u sve nas uvukao posledica je stanja u ovoj zemlji, a za to stanje kriva je vlast. ( Nije moja majka).“

Što se Kosova i Metohije tiče, Vučić je i izdao i prodao svešteno tle naše samoistovetnosti, i to u višestrukom povratu. A vi, sa kolegama iz cele Srbije, vodite, pre svega svojim studiranjem na Svetoj Zemlji, borbu za srpski matični prostor sa koga nema bežanja. Time ste konkretno hrabri i veliki. Niste samo pripovedači u prazno, digitalni guslari i tabloidni basnotvorci, kao mnogi od nas. Mnogi, premnogi od nas.

Zato ne mogu a da ne primetim da naši „ekvidistancionisti“, kojima ne valjaju ni Vučić, ni studenti, podsećaju na slavnog patriotskog govornika iz Domanovićeve priče „Kraljević Marko po drugi put među Srbima“. Marko se među svojim potomcima našao po drugi put kada ga je Bog, posle upornog moljakanja, pustio, jer su Srbi vekovima tražili da ih brkati heroj na Šarcu povede u oslobođenje. Tada se, posle mnogih muka i nevolja, Marko i obreo među svojima na jednom patriotskom skupu, na kome je govornik hrabro i odlučno tražio da oslobodimo Kosovo. Dizao je glas prizivajući i samog Jevrosiminog sina rečima natopljenim rodoljubivom suzom. Tada je ganuti Kraljević  skočio na noge i ponudio se da, sa svima na zboru prisutnima, odmah krene da oslobađa porobljenu zemlju. Svi su se u strahu razbežali, a govornik je pao u nesvest. Zapanjenom Marku ništa nije bilo jasno, naročito kada ga je govornik, koji se prizvao sebi, pitao zašto je došao posle toliko vekova. Marko je, zbunjen, rekao da su ga Srbi stalno zvali, i da ga je i sam onesvešćenik u besedi prizivao, na šta mu patriotski orator reče:“Nemoj biti prostodušan, molim te, brate, nije to sve tako kao što se govori. To se tako govori da je stil lepši, kitnjastiji! Vidi se da ni retoriku ne znaš. Starinski si ti čovek, brate slatki, pa ne znaš mnoge stvari! Nauka je, dragi moj, daleko doterala. Govorim, razume se; ali ti treba da znaš da po pravilima retorike govornik treba da ima lep, kitnjast stil, da ume da oduševi slušaoce, da pomene i krv i nož i handžar i ropske lance i borbu! Sve je to samo lepote stila radi, i niko ne misli ozbiljno kao to ti da treba odmah zasukati rukave, pa dede, udri se istinski. Tako isto i u pesmi se baca fraza: „Ustani, Marko…“ i tako dalje, ali je to lepote radi… Ne razumeš, brate, glupo si uradio, vidi se da si prost čovek, starog kova! Primaš još reči u bukvalnom značenju, a ne znaš da literarni stil nastaje tek pojavom tropa i figura.“

Eto, tako se mi ponašamo dok traje izgon našeg naroda sa Kosova i Metohije. Za nas je sve to što patriotski zborimo samo retorika. Više ili manje.

Ali za vas, studente Univerziteta u Prištini, to je živi život. I zato svaka čast i vama, herojima i heroinama slovesnosti, i vašim kolegama koji vas, u teškom času, podržavaju.

A nama, „retoričarima“, koji prizivamo Lazara i Zavet, ali smo samo ubogi konformisti, ako možete, oprostite. A ako ne možete, ni ne morate – nismo zaslužili. Ali vi jeste naša nada i naša budućnost, ako za ovaj narod ima nade i budućnosti.

Gledam vas sa poštovanjem i molim vas, u ime svih nas koji vas podržavamo, ne odustajte od Smisla ka kome ste krenuli punotom svoga postojanja.

Vaš, iako nedostojan da se vašim nazove,

Vladimir Dimitrijević, profesor srpskog jezika i književnosti

Izvor: Pravda