Tako organizovana pobuna primorala bi vrhovnog uništitelja da raspiše izbore
Mi, stariji, smo odrastali uz vesti o tim surovim pravilima, koja su gotovo pola veka vladala u Južnoj Africi. Osuđivali smo ih i podržavali borbu pobunjenih stanovnika i ostatka progresivnog sveta, za njihovo ukidanje.
Danas, u dvadeset prvom veku našli smo se u apsurdnoj situaciji. Mnogi od nas, protivnika tog neljudskog sistema, sada ga podržavaju i aktivno učestvuju u njegovoj odbrani. Izvorni zakoni aparthejda su modifikovani, pošto ne postoji rasna segregacija. Umesto nje ustanovljena je neka vrsta kastinske podele, u kojoj je manjina prigrabila sve društvene resurse i postavila jasnu granicu između njih i ostatka stanovništva. Diskriminacija je vidljiva na svakom koraku.
Niko ne može da se zaposli ako nije iz njihove organizacije, ni da dobije posao na tenderu, niti da rukovodi nekom ustanovom. Čak i kad izbiju požari, oni nepodobni ne mogu da računaju na cisternu za gašenje. Za sve izvan njihovog kruga moći postavljena su ograničenja u svim aspektima života. Zakoni se primenjuju selektivno i uvek na štetu onih koji ne pripadaju vladajućima.
NJima je sve dozvoljeno, mogu da od zajedničkih dobara uzimaju šta im se prohte i dopadne. Imaju sva prava, nikakve obaveze ni odgovornosti. Uspostavili su sistem po sopstvenim merilima, i veruju da su uspeli da ga nametnu kao jedini moguć, sa kojim treba svi da se saglase. Misle da im sve, čega su se domogli pripada i da takva konstelacija treba da ostane nepromenljiva.
Ta, socijalno devijantna uverenja, proistekla su iz njihove specifične strukture ličnosti, a, i zbog suviše dugog perioda ćutanja većine. Iako je neprecizno, nezahvalno i netačno, analizirati grupne mentalne karakteristike, sa sigurnošću se može tvrditi da su ljudi, koji su nam nametnuli modifikovane zakone aparthejda, amoralni i beskrupulozni. Stečeno bogatstvo ih je izdizalo i odvajalo od ostatka stanovništva, i na njih gledaju kao na obezličenu masu, koja treba da im služi.
Ne nailazeći na ozbiljniji i masovniji društveni otpor, uljuljkali su se u uverenju da su uspeli da svakom segmentu društva nametnu sopstvene zakone, koje sprovode i kontrolišu njihovi ljudi. Kad se veliki broj građana, zahvaljujući studentskom pokretu, pobunio, uzurpatori su odlučili da silom brane svoje pozicije i materijalno bogatstvo stečeno korupcijom, pljačkom i bezakonjem. Pokrenuta je opasna spirala nasilja čiji je ishod neizvestan. Teror nad građanima koji mirno protestuju ne jenjava.
Iz beogradskih kafića se zdušno navija za Užičane, dok se u taj grad koncentrišu velike snage naoružanih i besnih pripadnika kojekakvih formacija koje brane vlastodršce. Još uvek je samo u misaonim procesima nekih grupa građana prisutna ideja o blokadi svih vitalnih resursa velikih gradova.
Pretpostavimo da samo 10 posto stanovnika svih gradova u Srbiji, istovremeno blokira važne ustanove i saobraćajnice svojih mesta. Nastao bi kolaps, na koji uzurpatori ne bi imali odgovor. Tako organizovana pobuna primorala bi vrhovnog uništitelja da raspiše izbore.
Mogućnost za takav scenario teoretski postoji, ali je realizacija nesigurna. Za ozbiljnu pobunu potreban je relevantan broj ozbiljnih i spremnih građana. Ne onih koji na društvenim mrežama prete kvazi društvenoj eliti kako će se, kad padnu sa vlasti, suočiti sa nezavisnim sudstvom i odgovarati za pretpostavljena zlodela.
To „pucanje iz prazne puške“ se sve više širi po mrežama dok teror i nepravda rastu. Svi koji još uvek oklevaju da izađu na ulice i žmure nad našom tragičnom situacijom, indirektno učestvuju u produbljavanju društvene krize. Povratak na period od pre prvog novembra prošle godine, je nemoguć.
Nazad ne možemo, napred je opasno i neizvesno, ali jedino moguće. Zlikovci koji su nam oduzeli pravo na miran i dostojanstven život, neće nam ga jednostavno vratiti. Za njega se moramo izboriti, ne rečima i tvitovima, već nepokolebljivim, istrajnim i mirnim otporom na ulicama gde ćemo se naći svi željni slobode i pravde.
Autorka je lekarka iz Vršca
Danas.rs
