Prokrust iz našeg sokaka
Davljenik se i za babu hvata. Dobro, ne za babu, za malo stariju gospođu, koja se uputila međ studente, da im u lice saspe sve ono što se u njenoj duši nakupilo od prvog novembra, tj. otkako se njeno božanstvo našlo u škripcu; nije htela da troši benzin, ili nema auto, pa se pešice zaputila na mrsko lice mesta, tamo gde se odaje počast onima koje je Svevišnji iznebuha, u isti minut, pozvao k sebi. Malo starija gospođa beše goloruka i govoraše iz glave toliko mudro, i dramski uverljivo, da bi mogla predavati u naprednjačkoj akademiji govorništva, kad god raba Božija Jovana, suvlasnica Telegrafske agencije nove Jugoslavije, ima neku poslovnu ili partijsku obavezu.
Za Partiju bi bilo još korisnije da se samohrana starica vraćala iz bolnice, jer za nju nema leka i nema za nju još puno dana, pa bi studentima – ocrnjenim da se tuku oko novca dobijenog za rušenje države, da ih predvode ustaše te da im je otcepljenje Vojvodine cilj – bio prišiven i pokušaj lapota, ali i u uzrastu u kojem jeste, nastup pravoverke na ulici dragocen je za onoga kome se u zimsko podne – šesnaestog dana meseca nisana – opasno zaljuljalo carstvo.
Reči gneva su poput varnica izletale od građanke ka mlađariji čija je začuđenost govornicu još više razjarivala, pa se odlučila i da ih gura, redar je pokušavao da je udalji od njenih meta, ali se razgoropađena malo starija gospođa vraćala, i ja bih rekao da je neko, u samoodbrani uzvratio malo starijoj gospođi jednim gurom: gurnuta se, da li kao igrač koji bi da iznudi faul, radosno prepustila vektoru koji je snašao, ili je, spotakavši se, neplanski pala na novosadski asfalt.
Svi su videli šta se u Ruzveltovoj ulici desilo devetnaestogodišnjoj studentkinji, budućoj koleginici predsednikovoj, ali se potonji postarao da dva događaja, u kojima zapravo i nema sličnosti, dovede u istu ravan i da ih, kao da nam je jato svraka svima popilo mozak, takoreći izjednači, pa da onda – u stilu patrijarha koji je izošljario neku besedu o mirbožanju, pošto je pre Božića tihovao do besvesti – obe zaraćene strane tonom oca zabrinutog zbog nesloge između čeljadi, koja su mu dakako jednako draga, zamoli da se okanu nasilja. Mirno, kao da vožnju na haubi nije lično on ohrabrio i zapravo preporučio, naručio. Na sudu će moći da kaže: „Jesam rekao to za haubu, ponela me bila moja rečitost, moja neobuzdana jezička domišljatost, ali ja sam govorio o haubi, nisam govorio o vožnji na krovu, nisam ja kriv što je auto u Ruzveltovoj bio karavan, pa je pad bio neposredno sa krova na asfalt, drugo, jesam li rekao da vozači treba svoja prava da ostvaruju pod punim gasom?!“
Ali vratimo se malo starijoj građanki koja je petnaest minuta ćutanja za petnaest državinih žrtava pretvorila u petnaest minuta svoje slave, dobila je zapravo i mnogo više minuta, Pinki je video Tita, malo starija gospođa doživela je da čuje svoje božanstvo, ono joj se bogojavilo telefonom, žao mi je što ne mogu ja, kao BIA, da presrećem razgovore, da čujem medeni ton koji mora da je preplavio pozvanu, slamku među vihorove: vladar je teško povređenu devojku poverio i prepustio ministru zdravlja, a za malo stariju gospođu se lično zauzeo!
Time je otišao korak dalje u doslednoj i prekomernoj, bestidnoj zaštiti svih koji su mu odani, bilo da su pijani pozledili nekog kolima (kum), bilo da su organizovali i savetovali partijske batinaše (Zobenica), bilo da su najveći odgajivači marihuane, da ne nabrajam više, izvinjavam se i za ovo, ali dok je pobrojanima umanjivao ili poricao grehe, ovde se sa takođe božanskom lakoćom latio uvećavanja onoga što je njegova do juče nepoznata pristalica doživela i jedva preživela: Prokrust iz našeg sokaka.
&
Od svega što je proizišlo iz slavnog pera Vuka Draškovića meni se dopada jedino rečenica koja je bila u špici dnevnika neprežalne Devedesetdvojke, kad ministarka zdravlja odbrblja svoje (kako, kad god sedne naspram predsednika Miloševića, uvek nešto od njega nauči), preseca je Draškoviću Vuče, onim svojim herceg baritonom: „Dosta o njemu, i previše je dobio… pažnje!“ Tako je i naš vlasnik opet dobio previše pažnje, ali rekao je, izletelo mu je: „Ukoliko nemate poverenje u mene, istog trenutka skloniću se sa vlasti!“
E, pa, da ne biste čekali previše – zašto ne prekinem već jednom sa persiranjem: ako sam Titu, kao pionir, mogao da govorim „ti“, a tako su mu se svi i kleli, zašto govorim „vi“ nezakonitom vlasniku Srbije? – ja vam ne verujem, ne samo danas, nego svakog bogovetnog dana vam ne verujem, i preko celog dana, koji se pretopi u veče na vašim televizijama, ne verujem vam. Imate to sad od mene napismeno, ako se Suzi umilostivi da vam ovo predoči. Ne verujem vam od prvog dana, kad ste pravili prve korake u vašoj poletno-poniznoj službi vojvodama, Vojislavu i Tomislavu, Gospod im dao rajsko naselje (kad dođe vakat, ja to ne požurujem). Mene što se tiče, možete koliko sutra da pokupite lične stvari iz vajnobajnog Predsedništva i da se oprostite sa terasom na kojoj bi vam pozavideo i Pontije Pilat, uzmite i voljeni barjak Svetog Ekspa, svetkovine neće biti, ako vi padnete, ili ako padne još neko zdanje koje mora pre roka da se završi. Ne verujem vam zato što lažete: „Ne pada mi na pamet da budem predsednik!“ Čije su to reči?! „Na nadstrešnici nije ništa ni rađeno!“ Čije su to reči?
Svi mi lažemo. Ja lažem. (Znam da ste ekstremno načitani, i poznat vam je ovaj paradoks, ali shvatite ga ovako: i ja lažem, gledam da to bude što ređe, jer svaki put znam kad lažem, i svaki put mrzim sebe što sam tome pribegao, ili što su me, ponekad, okolnosti na to primorale, premda se njima možda i samozavaravam.) Pretpostavljam da još neki ljudi lažu, možda i mnogi ljudi lažu, lažu retko, često, ponekad, s vremena na vreme, tu i tamo, ali ne znam, verujte (ili mi ne verujte: uzvratite mi ravnom merom!), ne poznajem nikoga ko je toliko puta lagao, ko je toliko dugo, ko je tako neumorno i tako nezgrapno lagao. Vaš lagaluk je kolosalan i zaslužuje naučni pristup.
Jedna grupa istraživača proučavala bi sve slučajeve i sve vaše metode poricanja (poricanja očiglednog, opštepoznatog, neporecivog: vi poričete sve što se ne uklapa u vaš krajnje narcisoidni svetonazor, u vaše faraonske snove i u vaše, bogme, faraonske i poduhvate); drugi tim filozofa, sociologa, psihologa, antropologa posvetio bi se vašoj veštini izmišljanja, vašoj slasnoj i neodoljivoj navadi da publici predstavite kao verodostojno nešto što se zacelo nije dogodilo, što se nije ni moglo dogoditi, jer je izvan sfere teorijski mogućeg.
Sad kad sam dobio pet ili koliko posto od lično vas, mogao bih da finansijski potpomognem taj poduhvat – SANU se neće poduhvatiti da ona prigrabi slavu vašeg razotkrića – ali kad god pišem o vama, a činim to kao poslenik pisane reči i kao ja mislim ispravan stanovnik polisa, svaki put se setim Ezre Paunda: umetnost se bavi stvarima koje su vredne, dok se satira bavi onima koje to nisu.
Peščanik.net, 18.01.2025.
