Saobraćajni inženjer Željko Marušić iz Hrvatske ocenjuje da je eksploatacija litijuma energetska priča koja je povezana s politikom i da je to cena koju bi Srbija trebalo da plati da uđe u EU.
Srbija je juče potpisala Memorandum o razumevanju o kritičnim sirovinama sa EU, a prisustvovali su najviši evropski zvaničnici iz sektora politike, automobilske industrije i bankarstva, među kojima i nemački kancelar Olaf Šolc i izvršni direktor Rio Tinta, kompanije koja želi da otvori rudnik jadarita u Jadru, kako bi proizvodila litijum za baterije za električna vozila.
Profesor geografije Vedran Zubić iz BiH smatra da smo svedoci prvog energetskog svetskog rata koji se dešava zbog energenata, u ovom slučaju zbog litijuma.
Profesor Hemijskog fakulteta u Beogradu Branimir Jovančićević kaže da imamo prirodni resurs, jadarit, ali je veliko pitanje da li u ovako slaboj državi, mi građani možemo da osetimo neku korist od toga.
Jovančićević ističe da akademska zajednica nije bila dovoljno uključena u politička dešavanja u poslednjih 12 godina, i to je sve zajedno učinilo da imamo autokratiju i slabu državu.
Dodao je da ima mnogih država koje imaju rezerve nafte i gasa, poput Libije, Irana, Irana, ali nisu od toga profitirale koliko su mogle, dok s druge strane, imamo Norvešku koja izvrsno prolazi sa svojim nalazištima nafte.
„Okolnosti su takve, da bez obzira što imamo jedan takav prirodni resurs, kao jadarit, mi nismo u mogućnosti da imamo neku naročitu korist od svega toga“, ocenio je Jovačićević.
Zubić: Litijum – regionalna priča
Zubić ističe da u ovom kontekstu, eksploatacije litijuma, moramo pričati regionalno, jer „atmosfera, hidrosfera, pedosfera zaista nemaju nikakve veze sa političkim granicama“.
Kaže da juče potpisan Memorandum u Beogradu treba nazvati „Memorandum o rudarskoj eksploataciji Srbije, a koliko vidim i BiH, zarad benefita firme iz EU, dominantno Nemačke“.
I Marušić se slaže i navodi da „cela ova paradigma sa zelenom tranzicijom ima manje veze s globalnom ekologijom, a više sa globalnim interesima“.
„Treba se zapitati zašto Nemačka insistira da kopa litijum u Srbiji, kad evidentno ima više litijuma u Nemačkoj. Dakle,
ovde je reč o izmeštanju zagađenja i uvođenju nove tehnologije koja dovodi do većeg prosperiteta bogatih zemalja, a da se prljave tehnologije presele na druge lokacije“, ocenjuje Marušić i dodaje da mu je čudno da se cela priča sa litijumom, koja je već viđena u rudnicima Rio Tinta širom sveta, sada ponavlja.
Prema njegovim rečima, kopanje litijuma će nužno dovesti do zagađenja okoline i uticaće negativno na vitalni interes Srbije, prvenstveno u poljoprivredi, a to će imati posledice i na zemlje u regionu.
Dodaje da je Nemačka u posebnoj situaciji, jer je zbog rata u Ukrajini ostala bez vitalnih energetskih resursa iz Rusije, što se prvenstveno odnosi na gas, „a tranzicija na električnu energiju se radi na način da se sve što zagađuje prebacuje na manje bogate i razvijene zemlje, a ona čista tehnologija će se držati u Nemačkoj“.
„Ponavljam, treba se zapitati zašto EU to ne kopa u svojim zemljama“, ukazuje.
Jovančićević: Nemačka gleda svoj interes
Jovančićević kaže da je jadarit mineral koji je zapravo stvarno dobra sirovina za dobijanje litijum-karbonata kao finalnog proizvoda.
„Međutim, sam postupak proizvodnje litijum-karbonata iz jadarita je jedan vrlo agresivan tehnološki postupak kome prethodi, naravno, prvo onaj rudarski deo, a to je naravno vađenje samog minerala. U svim svojim fazama to je veliki rizik za životnu sredinu. I, naravno, vađenje minerala, bez obzira da li se radi o površinskim ili podzemnim poljima. Zatim, sam proces proizvodnje koji podrazumeva upotrebu velike količine sumporne kiseline da biste litijum izvukli kao litijum-sulfat, a zatim preveli u litijum-karbonat. I, konačno, možda i najopasnija stvar u celom ovom procesu, kada je u pitanju životna sredina i udar na životnu sredinu, jeste deponovanje velike količine ostatka koja se naziva jalovina. Bez obzira što dobijamo garancije i od kompanije Rio Tinto i od evropskih zvaničnika da će biti poštovani svi najviši evropski standardi, kada je u pitanju zaštita životne sredine, mi, nažalost, ne možemo da verujemo u to“, poručuje Jovančićević.
Pojašnjava da ne možemo da verujemo, najpre, što nam ta „obećanja daje predsednik Aleksandar Vučić koji je toliko obećanja u životu dao, a nije ispunio“.
„A, s druge strane, ne možemo da verujemo u ta obećanja koja dolaze od jedne kompanije Rio Tinto, koja znamo kako posluje u svetu. Danas možete da vidite mnoge rudnike i pod kakvim uslovima rade radnici u tim rudnicima i koliko oni zapravo ugrožavaju životnu sredinu“, ukazao je.
Ističe da u ovom slučaju Nemačka gleda svoj interes, „ona želi da prođe u celoj ovoj situaicji što je moguće bolje i naravno da će tu prljavu tehnologiju da izmesti iz svoje zemlje“.
„Nije u pitanju samo rudarenje, nisu u pitanju samo sirovine. U pitanju je sve drugo. Vi znate da ona iz svoje teritorije izmešta sve prljave tehnologije u druge države. Tako će pokušati da uradi i u Srbiji, a mi tome treba da se suprotstavimo. I sada dolazimo do one ključne stvari: Koliki je naša kapacitet i kolika je naša snaga da se suprotstavimo, pre svega, našim pregovaračima, koji su sve ovo loše ispregovarali, a to je naravno naša vlast. I u tom smislu sam ja govorio o ulozi akademske zajednice, jer po mom mišljenju ona je jedan od glavnih krivaca što mi imamo autokratiju 12 godina, bez obzira što u Srbiji danas imamo 12.000 ili 13.000 naučnika i istraživača. Dakle, to je jedan velik kapacitet koji, ako bi se malo politički angažovao i malo se uključio u društvena kretanja, svakako ne bismo imali situaciju u Srbiji ovako kako danas imamo“, smatra Jovančićević.
Upitan da li veruje u reči Vučića da je njemu najvažnija zaštita životne sredine, Zubić kaže da ga to podseća na izjave na Mis sveta o miru u svetu.
„Ne mogu da verujem, zato što svi podaci koje imamo sa terena iz ostalih država nisu takvi“, navodi.
Ističe da Nemačka i Francuska imaju mnogo veće količine litijuma od Srbije, koji su, kako dodaje, „2021. pokušali kao nešto, počelo se nešto praviti tamo u istočnom delu Nemačke na granici sa Poljskom, no međutim, zašto ne bi izmestili neke svoje prve tehnologije tamo gde je to njima bolje, odnosno neće zagađivati svoju okolinu“.
Ukazuje da je Podrinje, gde Rio Tinto planira rudnik litijuma, i sa srpske i sa bosanske strane stoletni poljoprivredni prostor, gde se ljudi bave agrarom i stočarstvom.
Dodaje da je za tonu litijuma potrebno 15 miliona tona vode.
„Dakle, jednom, kada vi zagadite neki prostor, kako ćete ga dekontaminirati? A kakav je uticaj Evrope? Rat u Ukrajini je počeo onog trenutka kada je Šel (Shell) 2013. dobio mogućnost da iskopava nalazišta nafte u Azovu. Rat u Gazi je počeo onog trenutka kada je Izrael dao nekim firmama iskopavanje gasa u priobalnom delu Gaze. Nemojte da ne razmišljam o tome kako smo svedoci prvog energetskog svetskog rata koji se dešava zbog energenata, zbog onog dragocenog što čuva energent, u ovom slučaju to je litijum“, navodi on.
Marušić: Visoka cena koju će platiti Srbija
Na pitanje kako komentariše to što je juče potpredsednik Evropske komisije Maroš Šefčovič kazao da će projekat iskopavanja litijuma nešto što će ubrzati put Srbije ka EU, Marušić smatra da će biti visoka cena za to.
„Nove tehnologije, električna vozila, globalno ne zagađuju manje okolinu, nego zagađuju više okolinu, i ovde se samo radi o premeštanju zagađenja. I ovo je nažalost energetska priča koja je povezana s politikom i to je cena koju Srbija treba ili će trebati da plati da uđe u EU… Dakle, Srbija treba da vodi računa o vlastitim interesima, i loše je ako jednu politiku koja očito ima pozadinu u neekološkim stvarima, a to je geostrategija, dakle ulazak Srbije u EU, plati dugoročnim uništenjem okoline.“, ukazuje on i dodaje da će Srbija ulazak u EU platiti dugoročnim uništenjem životne sredine.
Ističe da kada se okolina jednom zagadi, tu je onda priča gotova.
„Srbija će izgubiti svoje bitne adute u proizvodnji zdrave hrane, i to je put kojim bi trebalo ići na evropsko tržište, jer cene takve hrane su triput veće nego kad je u pitanju konfekcijska hrana. A kad su u pitanju te nove tehnologije, one s jedne strane donose prednosti, ali po pravilu, to je pitanje premeštanja zagađenja“, zaključuje Marušić.
N1
