Prištinske vlasti su još 2013. donele, i u međuvremenu više puta dopunjavale, Zakon o strancima koji je trebalo u punom obimu da počne da se primenjuje u nedelju, 15. marta, dva dana pre dvadesettrgodišnjice od pogroma srpskog civilnog stanovništva sa Kosmeta. Taj akt od Srba bez kosovskih dokumenata pravi strane državljane u mogućnosti da na teritoriji južne srpske autonomne pokrajine, kako država Srbija i dalje definiše Kosovo i Metohiju, borave najviše 90 dana u periodu od šest meseci.
Ovim se u bezizlaznu poziciju stavljaju posebno studenti i nastavno osoblje sa prebivalištem u centralnoj Srbiji, kakav je dobar deo od oko 7.000 akademaca, kao i oko 350 nastavnika Univerziteta u Prištini sa privremenom adresom u (Severnoj) Kosovskoj Mitrovici. „To bi ovaj grad opustošilo“, kaže nam kafedžija iz Leška, misleći na kolaps tržišta izdavanja stanova, i trgovine uopšte, kao i ugostiteljskih i drugih delatnosti koje zavise od broja mušterija. „I sada se broj Mitrovčana drastično razlikuje tokom radnih dana i vikenda, kada gro studenata ide kući, u centralnu Srbiju.“
Cilj je integracija
„Stranci“ su zatim dužni da nakon 48 sati od prelaska granice – ili administrativnog prelaza, prijave mesto boravka, baš kao što bi morali stupajući u zemlje EU. Za duži boravak, neophodno je pribaviti boravišne dozvole koje se ne mogu dobiti na osnovu radnog angažmana u školstvu i zdravstvu pod ingerencijom Srbije.
Iako se u ovom zakonu izričito ne pominje integracija srpskih u kosovske institucije, „svima je jasno da je upravo to posredi“, imajući u vidu intencije prištinskih vlasti zasnovane na Briselskom sporazumu iz 2013, kao i na kasnijim aranžmanima – Ohridskom aneksu i Francusko-nemačkom planu iz 2023. Normalizacija odnosa između kosovskih Srba i Albanaca, navodno u prvom planu pobrojanih dokumenata, išla bi na „nepopravljivu štetu prvih“, koji bi ostali u potpunosti lišeni institucionalnih uporišta svog nacionalnog identiteta. A nakon povlačenja dinara iz opticaja, ukidanja srpskih registarskih tablica, zatvaranja srpskih opština, pošte, Fonda PIO, Nacionalne službe za zapošljavanje, biblioteka, KUD-ova… što je „velikim delom i posledica pogrešne politike Beograda“, kako se ocenjuje.
Ovim zakonom se u bezizlaznu poziciju stavljaju posebno studenti i nastavno osoblje sa prebivalištem u centralnoj Srbiji, kakav je dobar deo od oko 7.000 akademaca, kao i oko 350 nastavnika Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Severnoj Mitrovici
“Kontroverzne poruke iz Srbije – te izađite iz kosovskih institucija, pa se u njih vratite, te nemojte da uzimate kosovske lične karte, odavno su od nas napravile građane trećeg reda, izrodivši i međusobnu neslogu“, za Radar kaže jedan Mitrovčanin, koji bi „za svaki slučaj da ostane anoniman“.
Najava potpune primene Zakona o strancima, ponovo je u prvi plan stavila priče o egzodusu, koji bi se ovaj put dogodio „bez ispaljenog metka“, tj. samo po principu „nemogućnosti da se srpski živalj školuje po srpskom obrazovnom sistemu, i leči u okviru srpskog sistema zdravstvene zaštite“.
Privid spasa
Međutim, u poslednji čas, 14. marta, specijalni izaslanik za dijalog Beograda i Prištine Peter Sorensen, i premijer Kosova Aljbin Kurti sklopili su dogovor da se studentima, kao i prosvetnim i zdravstvenim radnicima, finansiranim iz Beograda, obezbede boravišne dozvole na inicijalni period od 12 meseci. Pa se na toliko produžava agonija, kako se ovo mahom tumači.
Odlaganje potpune primene Zakona o strancima obesmislilo je dolazak srpskog predsednika Aleksandra Vučića „u kontejner“ u blizini prelaza Jarinje (sa srpske strane), gde je nameravao da „porazgovara sa ljudima“, ne bi li „video kako još našem narodu može da se pomogne“. Da zađe na teritoriju same južne srpske pokrajine, ne bi mu dale kosovske vlasti, kao i nijednom drugom srpskom zvaničniku, nakon incidenta u Banjskoj, po rečima političkog analitičara i novinara Branislava Krstića.
Kontejner u kome bi Vučić govorio zapravo je montažni objekat u Rudnici, u opštini Raška, gde su se „privremeno preselile“ srpske službe, i gde Mitrovčani između ostalog odlaze po penzije, „pa se čeka i po više sati na granici“. To „zdanje“ od crnog lima simbol je paradoksa života kosovskih Srba – „između čekića i nakovnja“, ili srpskih i kosovskih vlasti. „Meni lično Kurti nije kriv ni za šta, on samo ostvaruje san svog naroda korak po korak, već za sve krivim Vučića koji se pravi da nas štiti boreći se za svoje interese“, kategorična je jedna Snežana iz Leposavića.
Kontejner o kome je Vučić govorio zapravo je montažni objekat u Rudnici, u opštini Raška, gde su se „privremeno preselile“ srpske službe, i gde Mitrovčani između ostalog odlaze po penzije, „pa se čeka i po više sati na granici“
Spisku krivaca ona dodaje i Ivicu Dačića, premijera Srbije i glavnog pregovarača srpske strane u briselskom dijalogu, koji je „kasnije izjavljivao da nije ni znao šta potpisuje“. „A potpisao je odricanje dela teritorije Srbije, prepuštajući zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast kosovskim Albancima“, ona apostrofira.
Kriva joj je sada i ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Milica Đurđević Stamenkovski, koja je rešenje očekivane krize našla u finansiranju narodnih kuhinja. Pa Snežana ne može da razluči da li je kosovske Srbe više ponizila ministarka, ograničavanjem života na golu egzistenciju, ili predsednik Vučić, „praveći svoju pobedu od poraza srpskog naroda“.
Nema mesta za otvoreno nasilje
I, ma kako „međunarodne faktore takođe vidi kao mutivode“, sada su ipak umanjile katastrofalne efekte Zakona o strancima, omogućivši da se dokumenti izdati u Srbiji do 15. marta, priznaju kao sredstvo identifikacije u administrativnim postupcima izdavanja boravišnih i radnih dozvola. Koje će prilično koštati (kao i licence za naše zdravstvene radnike, integrisane u kosovski sistem), a imaće funkciju taksativnog prebrojavanja srpskih glasača na kosovskim izborima.
Za Srbe, ta tampon faza ipak neće ništa trajno rešiti. „S druge strane, kosovski Albanci su maratonci, a ne trkači na kratke staze“, ističe Snežana. U toj trci više nema mesta za otvoreno nasilje, već se primenjuju tihi pritisci, poput praćenja i dobacivanja ženama koje se usude da noću prolaze ulicama Severne Mitrovice. Ili plaćanja kosovskim Albancima za sedenje po kafićima na tamošnjem korzou, delu Ulice kralja Petra Prvog.
Ministarka Milica Đurđević Stamenkovski je rešenje krize našla u finansiranju narodnih kuhinja. Pa građani ne mogu da razluče da li je kosovske Srbe više ponizila ona ili predsednik Vučić, praveći svoju pobedu od poraza srpskog naroda
Ako bi Vučiću ipak bilo dozvoljeno da uđe na Kosmet, mogao bi da vidi dva punkta specijalnih jedinica ROSO, sve sa betonskim puškarnicama, nešto južnije od prelaza Jarinje. Njih nije bilo pre „kontrolisanog incidenta u Banjskoj, septembra 2023, zapravo izrežiranog da se otkoči zastoj u dijalogu, u atmosferi povećanih tenzija“, kako puškaranje u tom selu u opštini Zvečan vidi Krstić.
Saldo te „operacije“ su (bar) četiri mrtve osobe – tri sa srpske strane i jedan kosovski policajac, koga je Vučić proglasio „državljaninom Srbije“, pa i njemu posvetio Dan žalosti, proglašen u Srbiji. Bivši predsednik Srpske liste Milan Radoičić preuzeo je odgovornost za napad, ističući da srpski predsednik o njemu nije imao pojma, i potom se u svoj luksuz na Kopaoniku sklonio od poternice koju je za njim raspisala vlast u Prištini. Odatle međutim i dalje vlada srpskim življem na Kosovu, pa mu se ime u Severnoj Mitrovici izgovara šapatom.
Svi su naši „heroji iz Banjske“ nagrađeni vilama i profitabilnim poslovima, dok je kosovskim Albancima dato zeleno svetlo da zveče oružjem na severu „južne srpske pokrajine“.
Deo srpskog naroda ovaj incident ipak je doživeo kao pokušaj oslobađanja, što Krstić vidi kao čistu zabludu. „Da je država Srbija stvarno htela da pruži otpor, mogla je da regrutuje oko 3.500 ratnih vojnih veterana, koliko ih ima na Kosovu u rezervnom sastavu. Ovako, samo je prištinskoj vlasti dozvolila da pošalje 8.000 vojnika na sever“, Krstić naglašava. Zato se sukob u Banjskoj smatra „poslednjim ekserom u mrtvačkom sanduku tamošnje srpske državnosti“.
Integracija srpskog školstva i zdravstva, biće pokrov na ovom sanduku. Pa ipak, tek se vrlo mali broj Srba, sa tamošnjim i ovdašnjim adresama, bunio protiv doslovnog sprovođenja Zakona o strancima, i to isključivo oni čija je sudbina vezana za Univerzitet u Severnoj Mitrovici. Zato je onoj Snežani iz Leposavića za nastalu situaciju, delimično kriv i srpski narod, naročito onaj sa Kosova.
Apatija i njene posledice
Istina, tom narodu se ne može previše zameriti, budući da ga „već preko dve decenije kuvaju kao žabu“. Posledica je „većinska apatija“ iz koje dižu glavu jedino malobrojni studenti i profesori, tvrdeći na svojim protestnim transparentima da su „kosovski Srbi za Prištinu stranci“, od početka primene spornog zakona, „dok su za Beograd oni to odavno“. Pa ipak, Beograd i dalje većina sluša, ucenjena ili zastrašena.
„Primer je Fakultet tehničkih nauka u Severnoj Mitrovici, kome su kosovske vlasti naložile da se iseli 10. marta, ili da ovaj objekat uzme u zakup od kosovskog Univerziteta u Prištini kome navodno pripada“, objašnjava Dimitrije Rakočević, student anglistike na Filozofskom fakultetu. On je stao na barikade u cilju da spreči ovaj događaj, za razliku od studenata i nastavnog osoblja samog Fakulteta tehničkih nauka, uverenih da će „sve biti u redu“ na osnovu miga iz srpske prestonice.
„Tako je i bilo, niko ih nije dirao“, on svedoči, što bi značilo da je nekakav dil ispod žita između „nas“ i „njih“ ipak bio sklopljen u međuvremenu.
Rakočević sa grupom kolega nastoji da očuva dignitet Univerziteta, pokretanjem studentskog magazina duhovitog naziva Gazimestalno, organizacijom večeri poezije… kao i pokušajem da pokrene studentski radio. A sve ne bi li dokazao da je ova visokoškolska ustanova (sada u „dijaspori“) vredna čuvanja. „Sit sam toga što nas građani matice vide ili kao kriminalce, ili kao mučenike“, veli ovaj mladić.
A za sve to vreme Srpska lista sprečava otpor srpskog stanovništva za potpuni prodor kosovskog sistema, i priprema ga za priznavanje nezavisnosti Republike Kosovo od strane zvaničnog Beograda
Branislav Krstić
Trenutak u kom se sve navedeno događa, on objašnjava smanjenom pažnjom Amerike, čiji je Republika Kosovo projekat, te pomeranjem fokusa SAD na Iran. Ili je samo ova „fabrika droge, oružja, ljudi za trgovinu“ na Kosmetu sada manje rentabilna, te je Amerika prepušta Evropi na rešavanje tekuće problematike, preko navedenog i Zakona o vozilima, koji je takođe stupio na snagu 15. marta.
Po potonjem zakonu, vozila sa inostranim tablicama (čitati: posebno srpskim, kojih ima mnogo severno od Ibra) neće moći da se voze na teritoriji Kosova duže od tri meseca ako vlasnici nemaju privremene ili stalne boravišne dozvole. Vlasnicima takvih auta će ostati samo „da ih prodaju u bescenje“.
Univerzitet bez studenata
Šta sledi u slučaju Univerziteta u Prištini, sa privremenom lokacijom u Severnoj Mitrovici? ”Trend smanjenja broja studenata će se pojačati, iako će diplome biti obostrano priznate, kao deo već postojećih sporazuma. Dođe li do integracije Univerziteta, gotovo je izvesno da niko neće biti zainteresovan da studira van obrazovnog prostora Republike Srbije, tim pre ako imamo u vidu ideološke intervencije u kurikulume na fakultetima društvenih nauka, poput različitog tumačenja delovanja UČK, prava na secesiju, navodnog istorijskog prvenstva Albanaca na KiM“, smatra Srđan Radulović, profesor Pravnog fakulteta u Severnoj Mitrovici. Koji je rektor Nebojša Arsić zaobišao u svojoj kampanji lobiranja za netalasanje na Univerzitetu, po nalogu političkog vrha Beograda.
Formiranje Zajednice srpskih opština, predviđeno Briselskim sporazumom, u ovom trenutku sasvim je obesmišljeno, jer ne bi dalo nikakvu garanciju ravnopravnosti dva i dalje „neprijateljska“ naroda
Pristanak na integraciju značio bi zaborav žrtava kosovskog režima, odnosno nekolicine ubijenih i nestalih profesora, naglašavaju naši sagovornici. Rešenje nije ni ponovno izmeštanje Univerziteta u centralnu Srbiju, jer je potreban upravo na Kosovu, makar bio finansiran na planirani način – iz Beograda, a preko Prištine, u formi donacija.
Šta za sve to vreme radi Srpska lista, „lažni supstitut srpskih državnih poluga“? „Sprečava otpor srpskog stanovništva za potpuni prodor kosovskog sistema, i priprema ga za priznavanje nezavisnosti Republike Kosovo od strane zvaničnog Beograda“, tvrdi Krstić. I sigurno se ne bavi smišljanjem strategije za suprotstavljanje negativnim efektima novih kosovskih zakona, sudeći po činjenici da Radaru nije odgovoreno na pitanja o datoj problematici.
Biće nas i ostaće nas
Formiranje Zajednice srpskih opština, predviđeno Briselskim sporazumom, u ovom trenutku sasvim je obesmišljeno, jer ne bi dalo nikakvu garanciju ravnopravnosti dva i dalje „neprijateljska“ naroda. Srbi bi i dalje bili građani trećeg reda, „selektovani kao otpad u onom kontejneru u Rudnici“, i to na osnovu poslušnosti „sopstvenom predsedniku“, kako se čuje na terenu.
Pa ipak, „ostaće nas, i biće nas“, poručuje mlađani Rakočević. To se delimično može pripisati tipičnom srpskom inatu, ili legendarnoj kletvi kneza Lazara, upućenoj nekad davno izdajnicima Kosova. Da li takvim mogu da se smatraju i oni koji kažu „čekajući prošlost, ode nam ceo život“? I oni što navijaju da se Kosovo što pre priključi EU, kakav je sasvim mogući aktuelni scenario?
Radar
