Mudre pouke za opoziciju profesora Parežanina

Mudre pouke za opoziciju profesora Parežanina

Odgovor Nebojši Vukanoviću

U vezi teksta narodnog poslanika Nebojše Vukanovića “Niski udarci i čudne veze Istoka i Herceg televizije”, bez namjere da se otvara besmislena polemika koja bi dodatno zbunjivala javnost, a posebno objašnjavala bilo kakva “čudna veza”, odgovorićemo najkraće moguće sa integralnim tekstom profesora Vidomira Parežanina koji je ako ništa vrlo poučan i dobronamjeran, a koji je on objavio na svom fb-profilu, pa je utoliko i javan.  Istina je da je na zahtjev jednog čitaoca razlog povlačenja teksta na ISTOK-u, odmah nakon objave, upravo izvor koji se navodi, dakle režimska Herceg TV, ali propust koji smo napravili uz dužno izvinjenje prije svega profesoru Parežaninu, možda ćemo najbolje ispraviti objavljivanjem njegove analize opozicije u Republici Srpskoj iz koje bi mnogi mogli izvuči pouke, pa i gospodin Vukanović:

Buduća (nova) opoziciona politička realnost u Republici Srpskoj!? (ovaj tekst nije namenjen onima koji malo čitaju ili pak imaju malo vremena za čitanje)

Ključne ličnosti u tekstu: Jelena Trivić, Mirko Šarović, Nebojša Vukanović, Milorad Dodik, Radovan Višković, Zoran Djindjić, Dimitrije Davidović, Dimitrije Obradović, Božidar Grujević, Milan Stojadinović, Dragiša Cvetković, Lazar Paču, Jovan Ristić, Djordje Vajfert,……

Previše dugo vremena su na političkoj sceni Republike Srpske jedne iste političke strukture i snage koje su i u ideološkom i u funkcionalnom smislu potrošene i ispražnjene. Sve one su karakteristične i po tome što su svaka na svoj način izgubile poverenje gradjana, jer su njihovu volju izneverile, raznim „preletanjima“ u svim mogućim bojama, kada su participirale u vlasti zaboravile su apsolutno sve šta su saopštavali i obećavali gradjanima.

Politika je na ovim prostorima postala najveći mogući biznis koji stvara najveću akumulativnost obrtnih sredstava, nezabeleženu do sada. Ona je ovde pokazala svu brutalnost prema sopstvenom narodu, kakvu ljudi nisu mogli ni sanjati da će je doživeti. Ništa ovde nije tako zloupotrebljeno kao sopstveni narod, mala grupa nikogovića poseduje bogastvo veće od 90 % populacije. Potlačeni i osiromašeni narod nije ni svestan na šta su sve spremni da bi odbranili ono što im po ničemu ne pripada. Zarad isključivo ličnog interesa sve je moguće, konvertiti odnosno ljudi koji iz neiskrenih i niskih pobuda čine „churn“ iz interesne grupe u drugu interesnu grupu, svih boja i pojavnih oblika. Ovde odavno ideologije ne postoje, postoje samo vagabunde, grupe kojima je primarni cilj brutalno i do krajnjih granica bogaćenje na nesreći sopstvenog naroda.

Politika bez ideologije vise nije politika. Pretvara se u najobičniju trgovinu. Ni jedna drzava ne može dugoročno opstati na trgovini. Uvek će neko platiti više.

Zar nije Isus Hristos neposredno pre pogubljenja odnosno hapšenja i razapinjanja proterao bičem trgovce zajedno sa ovcama i govedima iz jerusalimskog Hrama (opisano u sva 4 jevandjelja Novog zaveta).

Za sve je kriv, ne narod koji je nekada živeo na prostoru današnjeg Libana, a izmislio je nešto što danas koristi svako na planeti zemlji i bez čega je nemoguće zamisliti život, već je kriv izum koji ima takvu moć, da su retki oni koji mogu ostati imuni odnosno rezistentni na velike količine, naročito na ovim srpskim prostorima.

Politika koja nas je bacila u nacionalistička razračunavanja nije uvezeno zlo, već je ona naše ogledalo i naša najrazornija žica.

Nacionalne stranke nisu dobar izbor. Ne mislim da se neće, na nesreću, održati čak i na vlasti, ali pouzdano znam da ko god je za naprednu ideologiju, ne treba je graditi ni na opanku ni na šajkači, iako su ovi simboli, sami za sebe, od neprocenjive vrednosti. I Tito je imao šustere, zidare, zemljoradnike, tišlere, šumare i ovčare, koji su dosezali i do generala, dajući im ordenje kao nekada kralj Nikola “ordene ni za šta”, ali kada su bili u pitanju ozbiljni poslovi oslanjao se na veoma obrazovane i školovane ljude koji su završavali najprestižnije škole po Evropi.

Lično sam protiv svakog nacionalizma, jer je nacionalizam najniži oblik društvene svesti koji Republiku Srpsku i BiH pokušava da raščereči odnosno raščerupa. Republika Srpska je veoma važna za budućnost BiH i regiona, ali samo kao ekonomski jaka.

Nečija jednonacionalna “istina”, samim tim što je takva, ne može biti istina, o kome god da se radi. Ona suzbija razboritost slobodnih ljudi.

Jedan nacionalizam podstiče drugi, Milošević je svojevremeno vodio takvu srpsku politiku, da su drugi bili naterani da svoje utočište traže u nacionalizmu. Umesto da se takmičimo ekonomijama, životnim standardima, takmičimo se ludim nacionalizmima koji su svojstveni samo zaostalima sa smanjenim nivoom svesti.

Mi naše kolektivne traume lečimo tako što navijamo za tudje kolektivne traume i to nije ni zdravo, ni funkcionalno, na primer, zašto mi naše traume iz 90tih godina, ratove, stradanja, sankcije, lečimo tako što drugima pljujemo na grobove i tako to relativizujemo, to je jedna teška društvena patologija i to može dugoročno biti vrlo opasno. Kolektivne traume se rešavaju knjigama, muzejima, umetnošću, stvaralaštvom, humanizmom. Da se prema žrtvama genocida i stradanja odnosimo kao neka ozbiljna država, da imamo digitalne arhive kao što nemamo, jer nemamo još uvek popis naših žrtava bombardovanja, 27 godina od Dejtona nismo smogli snage da identifikujemo sve naše žrtve..Kolektivne traume će se na žalost prenositi na decu i mi izgleda biramo put koji nas duboko čini malicioznim, to što je neko bio žrtva, treba li da navijamo za neke agresore koji uništavaju neke treće, 10 puta gore nego što smo mi uništavani, da li je to zdravo, da li je to katarzično, šta je tu normalno.

Autokratija uništava Republiku Srpsku, naravno i Srbiju odnosno srpski narod i svako ko preporučuje više toga, ima za posledicu smanjenje pluralizma, podele vlasti, ima takodje za posledicu manje funkcionalnu državu, to je kao da vam prepreporučujem da se vozite automobilom bez kočnica.

Svi vidjeniji političari u Srbiji pre 100 ili 200 godina, i u vlasti i u opoziciji, pa i u Miloševo i Karadjordjevo vreme su bili najborazovaniji ljudi toga vremena, neki od njih jedni od najobrazovanijih ljudi u Evropi iz toga vremena (Dimitrije Davidović, Dimitrije Obradović-Dositej, Božidar-Božo Grujević, itd.). Mnogi od njih su bili savetnici Vlada stranih država, setimo se samo Milana Stojadinovića, Dragiše Cvetkovića, Lazara Pačua, Djordja Vajferta, Jovana Ristića i mnogih drugih. Njihova harizmatična imena su bila takva da se pre svega, na medjunarodnom planu, verovalo njhovim identitetima i onome što bi stvarno izrekli bez obzira da li je to u medjunarodnim odnosima bilo prihvatljivo za sve ili ne. Danas, ovi u vlasti, a poprilično ili bolje reći jednako, i ovi u opoziciji su sa čudnim školama, profesori fizičkog vaspitanja iz Donjeg Jasikovca, ekonomisti iz Avtovca, inženjeri iz Donje Mrduše, sociolozi iz Gornje Kupusovače, pravnici iz Giginog podruma, itd., da se čovek, bože mi oprosti, baš prenerazi.

Poznat je slučaj, nije poznat široj javnosti, najobrazovanijeg Srbina danas, koji je profesor na najpoznatijem univerzitetu na svetu svih vremena, poliglota koji govori 7 svetskih jezika, koji je morao otići iz svoje zemlje, jer nije prošao na 5 raspisanih konkursa u Srbiji. I sada takav treba da se vrati samo zato što bi mu neke prdonje garantovale bolje uslove ovde, kada dodju na vlast, nikada se to neće dogoditi, onaj koji je otišao iz ove “ludnice” teško se vraća, osim da nije svinćo od sebe samoga ili ne daj bože da mu je “vrana popila svu pamet” pa ne zna šta radi.

Kada se kod nas postavi pitanje vrednosnog sistema, ljudi jednostavno umiru od smeha, kao kada se postavi pitanje, da li se veruje u deda Mraza ili ne, jer se ovde sve uzima zdravo za gotovo, da vrednosti i ne postoje, to je jedan nihilizam (prvi koji je upotrebio ovaj pojam bio je Turgenjev u romanu “Očevi i deca”) koji nam je ušao u kosti, da su vrednosti, da nam neko nešto nameće. Sve ovo vodi ka tome da sutra nećemo imati od koga više da se branimo, pa ćemo početi da se branimo od samih sebe, a svi barem toliko znamo, čemu to vodi.

Politička sfera može funkcionisati samo ako postoji jedna podloga odnosno platforma zajedničkih vrednosti, ako postoje neki standardni principi i ako ima pristojnosti.

Da imamo zdravu javnu diskusiju kakvu nemamo, da imamo funkcionalan parliament i funkcionalnu državu, postojali bi anketni odbori, intelektualci, novinari, koji bi imali dovoljno smisla da ne padaju na jeftine propagandne cake, narod pročišćen bilo kakvih breša.

Da EU sutra propadne kao Pompeja pre 2000 godina (nekada najlepši grad rimskog carstva), možda eventualno zbog recimo dekadentnog života ili neke ne daj bože nepogode razmera Atlantide, ili bilo čega drugoga, to što se danas nazivaju evropske vrednosti, bile bi i dalje dobre za nas. To znači funkcionalan parliament koji je sada kočnica za izvršnu vlast, mediji koji su sada kočnica za izvršnu vlast, itd.

Republika Srpska se danas definiše, žao mi je što to moram reći, kao falična demokratija, autokratska država u kojoj je na vlasti stranka čije je jedno bitno političko krilo mafijaško.

Kratki su periodi u našoj istoriji koji su bili karakteristični za bilo kakav oblik demokratizacije društva. U zadnjih 200 godina to je možda trajalo svega dvadesetak godina. Uglavnom smo za revolucionarni preobražaj društva kod koga se obično plaća najviša cena, sasvim mali periodi su bili evoluitivne prirode, a što se tiče katarzičnih vidova preobražaja, mi ne znamo ni šta to znači, ne mislim na pojam katarza, to ko ne zna pročita značenje, već na preobrašaj u funkciji vremena u kome živimo oslobodjeni svih nacionalnih i drugih breša.

Najveći benefit, u političkom prostoru Republike Srpske, koji se objektivno može ostvariti u skorijoj budućnosti je smenjivost vlasti i to bi na ovim prostorima bio uspeh vasionskih razmera. Depolitizacija odnosno departizacija, a jednom rečju profesionalizacija javne uprave i institucionalizacija društva je za neki prilično dugi vek. U zadnjih 30 godina bila su najmanje 2 trenutka mnogo pogodnija za ovakvu društvenu transformaciju pa se nisu desila, prvi je proizveo rat sa ogromnim razaranjima, a drugi ubistvo premijera najveće države u okruženju. Siguran sam da više niko normalan (osim onih koji ne razlikuju, na primer, ribizlu od šljive) ovde ne veruje u sve ono što su se svi dosadašnji politički subjekti javno i deklarativno zalagali u pogledu profesionalizacije odnosno institucionalizacije društva.

Trebamo srpskom društvu u Republici Srpskoj da ponudimo racionalna rešenja i da ga uverimo da je neodvojivi deo medjunarodne podele rada. Kod nas Srba, na žalost, to može biti jako, jako dug process, jer dobar deo našeg naroda je, opet na žalost, uprošćene svesti.

Najmanji problem je što je Šarović prošle godine otišao u penziju, to naravno nije nikakav problem, iako ima oprečnih mišljenja (Putin je, na primer, stariji od Šarovića 5 godina, Bajden 15 godina, Angela Merkel 2 godine, Erdogan 2 godine, Radmanović 7 godina, Milorad Dodik skoro istih godina kao Šefik Džaferović, Orban nekoliko godina mladji, itd.), Problem je samo u tome što on nema dovoljno hrabrosti i nije dovoljno “lud” da sprovede bilo šta od onoga za što se javno deklarativno zalaže. A nema ni ustavna ovlašćenja za takvo nešto. I ranije je participirao u vlasti i personalno i kao politička stranka, pa narod nije osetio ni pedalj u društvenom preobražaju. Ali ne treba zaboraviti da je nekada na izborima za predsednika Republike Srpske porazio Dodika kao protiv-kandidata tako ubedljivo da se to više nikada nikome neće dogoditi, rasturio ga je kao “Djura patlidžan” sa više od 50% glasova razlike, samo što nije zvrčku napravio od njega, pa neznatno kasnije porazio i Nebojšu Radmanovića za srpskog člana predsedništva BiH, skoro da je od njega napravio “malog Vujicu”. Jelena Trivić ima dovoljno hrabrosti, ali nisam siguran da je i ona dovoljno”luda” za istinske promene, I ona je naravno ustavno uskraćena za bilo kakve istinske promene. Nebojša Vukanović pak ima i jedno i drugo u dovoljnoj količini, i hrabrosti i “ludosti”, ali Vukanović nema spoznaju sistemskog pristupa već ima spoznaju gerilskog pristupa, koji je poodavno neprimeren vremenu u kome živimo. Da nije u opozicionom bloku Jelene Trivić i Nebojše Vukanovića, skoro da bi se moglo reći da je Republika Srpska kao entitetska država u okviru BiH jedina u Evropi gde je vlast bolja od opozicije.

Šarović je svakako najracionalnije, pa samim tim i najbolje rešenje kandidata opozicije za člana predsedništva BiH, jer poseduje sve bitne prerogative za to u odnosu na bilo koga drugoga potencijalnog kandidata, odmeren, racionalan, iskusan, fino maniriran, pitak, skoro kao školovani političar. Iz tih razloga najmanje 2 koplja ispred bilo koga drugoga iz SDS i pretpostavljam da nije nimalo slučajno procenjeno u SDS-u da bi baš on bio njihov najbolji kandidat.

Na šta bi to ličilo da jedna politička stranka, pri tome i državotvorna, kao svoga kandidata za člana predsedništva BiH ne kandiduje nekoga iz svojih redova, nego nekoga koga nije kandidovala ni njegova pripadajuća stranka. Najblaže rečeno, ličilo bi na svojevrsni nonsens.

U politici, za razliku od sporta, što ste stariji i iskusniji, to ste bolji političar. Tako je u slučaju svih razvijenih ekonomija u svetu. Nemate ni jedne razvijene države u svetu (osim Francuske) gde je predsednik države relativno mladja osoba. Na primer, prosečna starost poslanika u aktuelnom sazivu Nemačkog Bundestaga je skoro 48 godina, u parlamentu Francuske 49 godina, a u parlamentu Velike Britanije 51 godina. Uzeo sam ove primere, jer se radi o najrazvijenijim evropskim društvima. U sazivima pre aktuelnog, prosečne starosti poslanika u ovde pomenutim parlamentima su bile od 3-5 godina veće.U politici su godine važne samo za ljude koji su van svakoga sveta.

Moram se ovom prilikom, kao po običaju, malo više osvrnuti na Nebojšu Vukanovića, pa taman mi neko, ženskog spola, ponovo spočitao da sam sa njime pomalo opsednut. Nebojša Vukanović je ipak buntovnik sa razlogom, bez odgovarajućih preko potrebnih manira i da je “Konklava” u njegovom slučaju odlučivala, odlučila bi i pre nego bi počela odlučivati, odlučila bi se za “Srpskog Leonida bez spartanaca“. Zaista je bilo nerealno očekivati da Vukanovića podrži SDS ili bilo koja druga opoziciona stranka, a ne Pokret za pravdu i red. Članovi pokreta za pravdu i red bi trebali (to sam stalno naglašavao kada sam bio u pokretu) ozbiljno da se zapitaju, zašto u javnosti se niko iz pokreta ne prepoznaje osim Vukanovića i zašto je Vukanović jedina i 100% pesronifikacija pokreta. Zašto “spartanci” kako ih Vukanović naziva se nigde ne vide, osim ponegde i po koji od njih i to na lokalnom nivou. Prema mome mišljenju razlozi svakako leže u koncepciji organizacije pokreta iako to objektivno Nebojša Vukanović teško da može blagovremeno razumeti.

Napisao sam više puta, da ponovim još jednom, Vukanović je po mnogo čemu već sada legendarni buntovnik i žestoki orator, “razjareni bik” srpske politike u Republici Srpskoj, “šamar” za izveštačene društvene norme, čovek spreman za viku, dreku i proteste, ali čovek čija je duša, prema mome mišljenju, satkana od čiste ljubavi, koji živi da bi smo imali pravdu i red, jednostavno je ČOVEK NADE, samo ga treba “ušemiti” odnosno ustrukturiti ili bolje reći “ušnirati”, što naravno nije ni malo jednostavno. Mislim da to kod njega neće biti moguće nikada i zbog toga su njegovi dometi ograničeni. Nigde se racionalna politika ne vodi na način koji on zagovara.

Ukoliko je Nebojša Vukanović hteo kandidaturu, a znam sasvim pouzdano da jeste, morao je intenzivno raditi na razvoju sopstvene infrastrukture, koja se tek od skora počela nekako stvarati, ali je u odnosu na SDS-vu minorna. Pre skoro 2 godine sam mu rekao, kada mi je saopštio da želi da bude kandidat opozicije za srpskog člana predsedništva BiH, da je to ozbiljan „projekat“ i da treba raditi u svemu drugačije nego do tada. Naravno da me nije poslušao, ni dan danas ne razume da u politici neformalne liste „čudno strukturirane“ nisu dugog veka. U našem političkom prostoru birači se ne identifikuju toliko sa političarima koliko sa političkim organizacijama, jer snaga neke politike je neuporedivo viša u snazi političke organizacije, nego u pojedincu. Svakako najviše u ideologiji, a Vukanovićev pokret je za sada još uvek bez jasne ideologije.Tačno je da narod daje glasove, ali ih prikuplja stranačka infrastruktura. Kome to nije jasno, ne treba da se bavi politikom.

Nebojša Vukanović je zasigurno politički najiskreniji u političkom diskursu Republike Srpske. Takodje nije upitno da bi Vukanović kao eventualni kandidat opozicije za srpskog člana predsedništva pobedio, ali po mome mišljenju je šteta da relativno mlad političar se potroši na funkciji koja nije posebno značajna. To pogotovu i još više mislim za Jelenu Trivić, ali pre svega je njen izbor da se kandiduje na funkciju predsednice Republike Srpske.

Nebojša Vukanović objektivno ne poseduje iole ozbiljnu infrastrukturu i niko mu nije mogao garantovati da bi SDS-ova radila za njega, iz prostog razloga što bi oni koji je čine bili teško moralno klonuli, što su došli do prilično niskog nivoa, da ne mogu iznedriti sopstvenog kandidata za jednu od inokosnih funkcija.

Da je SDS kandidovao bilo koga izvan stranke, bilo bi to, bez ikakve dileme, samoubistvo posle racionalnog razmišljanja i planiranja, sa trajnim nepopravljivim posledicama.

Nebojša Vukanović bi napokon trebao da zna, kao što sam već napisao, da nije očekivano, pogotovu nije normalno, da od celog Pokreta za pravdu i red, birači, manje više, prepoznaju samo njega. Takodje bi trebao da zna, da popularnost nekog političara ne podrazumeva istovremeno usaglašenost nečijih uverenja sa razlozima za verovanje, a nečijih postupaka sa razlozima za delovanje, u donošenju političkih odluka. Još više bi trebao da zna da u politici treba ići znatno više sa razumom i pragmatizmom nego sa emocijama.

Ono što je najvažnije u svemu ovome je, što katarzične promene svakako ne idu sa nivoa predsedništva BiH, ne idu ni sa nivoa predsednika RS. Kada se obezbedi poltički konsenzus, to uvek i po pravilu kreće sa nivoa izvršne vlasti. Da u sadašnjoj situaciji postoji takav politički konsenzus, onda Radovan “Nejaki” Višković sasvim sigurno ne bi bio premijer, za predsednicu Republike uglavnom niko ne bi ni znao kako se zove, a srpskog člana predsedništva bi se setili samo na dan Republike Srpske. Pošto je danas sve drugačije od toga, potpuno je svejedno ko je premijer ili predsednik Republike, može biti bilo ko, kao što i jeste, pa čak može biti i moja baba, ako ništa drugo bila bi barem časnija od aktuelnih.

Zamislimo da pobede i Jelena Trivić i Milan Šarović, što je skoro sasvim izvesno, a da aktuelna vladajuća koalicija osvoji ponovo skupštinsku većinu (U Republici Srpskoj poslanici su vlasnici svojih mandata, a ne lista na kojoj su izabrani i zbog toga je sistem više nego ranjiv, a u toj ranjivosti je Milorad Dodik bez ikakve dileme najjači) u takvom hipotetičkom slučaju nismo ništa bitno dobili i od promena ne bi bilo ništa. U takvom slučaju, potpuni pobednik bi ponovo bio Milorad Dodik. Ko ovo ne razume očigledno ima veliki problem sa rasudjivanjem i još više od toga, manjkom osećaja za realnost. Ne bi me iznedadilo da u takvoj mogućoj konstelaciji političkih snaga u Republici Srpskoj, Milorad Dodik bude premijer sa izvršnim ovlašćenjima većim od bilo koga i da i dalje neprikosnoveno vlada (pogledajte primer susedne Hrvatske gde predsednik Milanović više liči na “cicibana” nego na bilo koga koji se za bilo šta ozbiljno pita, takav primer je bio i u Srbiji 2000.godine kada se predsednik pitao samo o tome kada će otići u Belanovicu da bere šljive, trešnje i kajsije, a za sve se u državi pitao isključivo premijer Zoran Djindjić). To je zbog toga što mi nemamo takozvani predsednički sistem (kao u SAD, u svim državama Latinske Amerike ili pak u Rusiji i Belorusiji u Evropi ili u svim bivšim Repubikama Sovjetskog Saveza koje su na Azijskom kontinentu), mi smo kao uostalom i cela Evropa, parlamentarna Republika sa ceremonijalnim predsednikom gde premijer predstavlja odnosno reprezentuje izvršnu vlast..

Ne treba narod obmanjivati krajnje nerealnim obećanjima, da će se sa nivoa srpskog člana predsedništva BiH ili sa nivoa predsednice RS društvo menjati institucionalno, za šta se sve političke stranke zalažu, kako će se provoditi lustracija, ispitivati poreklo imovine, itd,.to nije nadležnost tih institucionalnih nivoa. Za opoziciju bi sutra bilo daleko važnije kada bi imala skupštinsku većinu nego pozicje i jedne i druge inokosne funkcije, za srpski narod neuporedivo važnije. Iluzorno je, pa čak i utopistički u ovakvoj konstelaciji političkih snaga očekivati opozicionu skupštinsku većinu, kritična masa u narodu za takvo nešto još nije ni na vidiku.

Mi danas u opoziciji imamo priličan broj oligarha, u svemu što to znači, koji se bore da budu deo vlasti ili vlast, šta smo dobili kao narod ako jedna oligarhija zameni drugu ili da budemo toliko neuračunljivi pa da poverujemo da kada dodju na vlast da će se odreći uloge oligarha, u interesu naroda, pa onda da budemo dibidus blesavi pa da poverujemo kako će svoje bogastvo staviti na proveru i eventualno odreći ga se u korist naroda. Pa ako se to dogodi, onda još i dobro prolazimo, koliko smo ludi.

Još ni na jednoj tribini, ni u programu neke političke stranke, nisam ni čuo ni video, da je neko izašao sa kvanititaivnim pokazateljima koje treba dosegnuti drugačijim vodjenjem društva. Narod ne interesuju obećanja, jer ih je do sada bilo i previse, sve do jednog iznevereni, narod interesuje koliko će bolje živeti i kako će se to ostvariti i koliko će čekati na to. Zbilja, skoro na svakoj tribini se drže isprazni govori koji ništa ne znače, samo da se narod izludjuje do krajnjih granica, neki govornici bi tačno mogli da snime svoj govor u nekom studiju i onda na tribini puste “play back”, a oni samo da otvaraju usta. Da li ima neko da kaže na koji način će obezbediti bolji život, sa jasnim kvantitativnim ekonomskim pokazateljima, bez floskuletina kao zalagaćemo se, trudićemo se, dovešćemo časne i poštene i mlade (od onih koji su preostali, koji nisu već otišli), a posebno skromne, jer kada su sve to, onda ne moraju biti ni za šta sposobni, pobrojane osobine su sasvim dovoljne. Još je starogrčki filozof, poznat po svome nadimku kao Platon (koji je za svoje vreme bio veoma bogat i moćan čovek, pored toga što je bio obrazovan i učen) govorio da su skromnost i poštenje vrline samo onda kada čovek nema ni jednu drugu vrlinu.

Na tribinama koje se drže skoro svakodnevno po gradovima Republike Srpske daju se nerealna odnosno opskurna obećanja gradjanima, koja prelaze i u obmanjivanja, kako će se izborom za predsednika Republike Srpske otvarati nova radna mesta i povećavati zapošljavanje. Ne postoje ustavna ovlašćenja predsednika Republike Srpske za takvo nešto, po ustavu nema takve nadležnosti (kome to nije jasno neka uzme ustav i neka ga pročita posebno u delu nadležnosti predsednika Republike). To što radi aktuelna vlast i to u društvenom sektoru, jer time zaposlene stavlja u zavistan i robovlasnički odnos i ojačava glasačkiu mašinu, valjda se treba boriti protiv toga, a ne još više to činiti. U kojoj to normalnoj državi predsednik otvara radna mesta i povećava zaposlenost. Ni izvršna vlast nema nadležnosti za otvaranje novih radnih mesta i povećanje zaposlenosti, ali svakako ima nadležnosti da stvara ambijent i pravnu sigurnost investitorima koji jedini treba da otvaraju nova radna mesta, a to će činiti ako se svaka potencijalna investicija ne “prekrštava” višestruko, kao po običaju, jer se mnogo njih mora kroz to ugraditi. Državne investicije su svakako i jedino u nadležnosti izvršne vlasti.

Odgledao sam (ne neposredno već preko interneta) skoro sve tribine opozicije posle one famozne, nedavno održane u Trebinju i ubedjen sam da bi neki imali daleko više uspeha kod birača kada bi na svakoj tribini otpevali neku guslarsku pesmu, pogotovu oni koji objektivno imaju dara za guslanje (jedan od njih ima poseban dar za to, slušao sam ga kada je pre petnaestak godina maestralno otpevao „Pogibija Džafer-bega Čengića“), neki bi neuporedivo bolje prošli kada bi izveli neki dobar skeč, a neki kada bi se pojavili na tribini, a pri tome ne rekli baš ništa. Znam da bi najbolje prošli oni koji bi isključivo pričali o Putinu, zaboravljajući pri tome zašto su ustvari došli na tribinu. Takvi bi mogli biti i bukvalno mutavi, ali bi dobro prošli, jer je naš narativ takav. Oni koji bi pričali uspavanke (naš narod se posebno prima na uspavanke) bi isto tako dobro prošli.

Nama kao društvu nije imperativ pravda i red, nama je imperative demokratsko i funkcionalno društvo u kome se izmedju ostalog pravda i red podrazumevaju.

Narodu treba reći šta su prioriteti, da bi se pre svega sačuvala supstanca. Treba identifikovati budžetske viškove kroz funkcionalnu državu i kako te viškove inkorporirati za razvoj standarda ljudi umesto što sada odlaze u privatne džepove kroz nefunkcionalnu državu.To je iznos na godišnjem nivou od najmanje 2 milijarde KM. Kako oživljavati 2 najvažnija društvena resursa koji su u dubokoj krizi-zdravstvo i prosveta (sada je manje bitno što niko u Republici Srpskoj nije u stanju napraviti špahlu, mistriju, gletericu, da ne govorimo kariolu ili pak ćuskiju, nego ih uvozimo).

Srpski narativ je veoma specifičan i za promenu je neophodna golgota, u pravom smislu te reči, nikako drugačije.

Siguran sam da će se u budućnosti iznedriti odnosno pojaviti potpuno nova politička snaga, koja će uspeti uveriti narod u stvarne i preko potrebne katarzične promene. Ona će funkcionisati na potpuno novim vrednosnim osnovama koje će odrediti pravi put Republike Srpske ka medjunarodnoj zajednici. Biće sastavljena od više medjunarodno uglednih i obrazovanih ljudi, naravno potpuno slobodomislećih, koji nikada do sada nisu participirali u političkom prostoru Republike Srpske, kojima će biti primarno izgradnja demokratskog društva i funkcionalne države.

To nije proces za jedan izborni ciklus, to je kontinuirani proces izgradnje društvene svesti, da smo najkorisniji kada se permanentno ekonomski razvijamo, bez ikakvih ograničenja bilo koje prirode. Mišljenja sam da je to duboko nezaustavljiv proces, iako još uvek nismo dotakli dno, kao preduslov za početak katarzičnog preobražaja.

Ideološki će biti naglašeno na razvoju ekonomije i standarda života gradjana uvažavajući Srpske tradicionalne vrednosti. Baštiniti će sve demokratske tekovine i vrednosti razvijenih demokratskih društava, kao ciljne.

Srbija je napokon iznedrila jednu ličnost (zašto to ne bi učinila i Republika Srpska) koja sa svojim pokretom za nedelju dana sakupi preko 200.000 potpisa, što sve opozicione partije u Republici Srpskoj ne bi mogle ni za 3 meseca.

Potpuno novi, obrazovani, slobodomisleći, ne-idolopoklonici i u svemu avangardni ljudi, okupiće se oko velike ideje, slobodne i demokratske Republike Srpske. Figuriše nekoliko mogućih imena političkog subjekta koji će svojim delovanjem svakako obeležiti buduće procese demokratizacije srpskog društva u Republici Srpskoj. U svakom slučaju, otom potom.

 

Izvor: Fb/Vidomir Parežanin

 

ISTOK

CATEGORIES
Share This