Sofija Bulog: Za sekund filma „Seljani“ animacije rađene nedelju dana

Kako „S ljubavlju, Vinsent“, tako su i „Seljani“ spoj slikarstva i filma, a ovaj projekat je nastao tako što je prvo snimljen igrani film sa glumcima, da bi u postprodukciji 20 umjetnika iz Srbije oslikalo scenu po scenu i tako napravilo cijeli slikani film.

Projekat je rađen u koprodukciji Poljske, Srbije i Litvanije, a cijeli proces slikanja je trajao više od dvije godine.

„Seljani“ su nastali po romanu poljskog pisca Vladislava Rejmonta i prati Jagnu, djevojku koja je primorana da se uda za mnogo starijeg čovjeka, iako je zaljubljena u njegovog sina. Ona postaje predmet zavisti i mržnje seljana, te mora da se bori kako bi sačuvala svoju nezavisnost.

Ovaj film je poljski kandidat za „Oscara“, a procjenjuje se da je tokom procesa stvaranja filma nastalo oko 40.000 slika, za koje je bilo potrebno 200.000 časova rada.

Među umjetnicima koji su oslikavali scenu po scenu našla se i akademska slikarka Sofija Bulog, koja je o projektu, koji je mogla vidjeti i banjalučka publika, detaljnije govorila u intervjuu za „Nezavisne“.

NN: Dio ste grupe umjetnika koja je radila na filmu „Seljani“. Možete li nam detaljnije reći o čemu je riječ, kakav je to „slikani film“?

BULOG: Poljski film „Seljani“ opisuje međuljudske odnose u poljskom selu sa kraja 19. veka, sa posebnim akcentom na život glavne junakinje Jagne. Ona je devojka koja živi u maloj sredini u kojoj je ukorenjen patrijarhat, u leglu tračeva i svađa, bogatstva i siromaštva i zemlje kao statusnog simbola. Videćete jednu intrigantnu priču o ljubavi, strasti, pohlepi, ljubomori i zavisti pod velom tradicije i vere.

NN: Riječ je o filmu koji spaja animaciju i slikarstvo, koliko je znanja bilo potrebno iz obje oblasti da bi se radilo na ovakvom filmu?

BULOG: Za rad na ovom filmu prvenstveno je bilo potrebno veliko znanje iz tradicionalnog slikarstva, pogotovo realizma. S obzirom na to da sam ja završila master studije iz primenjenog slikarstva na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, osnove animacije sam znala samo u teoriji pre početka rada na ovom filmu. Naši supervizori Biserka Petrović i Vladimir Vinkić su nas naučili svemu što nam je bilo potrebno za sam proces animiranja.

NN: Na koji način ste rotoskopirali kadar po kadar, kakav je bio proces rada?

BULOG: Ceo film je prvobitno sniman u poljskom studiju sa glumcima. Kasnije su, nakon snimljenog materijala, rađeni specijalni efekti od strane srpskog studija „Digitalkraft“, jedne od koproducentskih kuća ovog filma. Oni su pripremili sav materijal i omogućili nama, slikarima da dobijemo isečke iz filma sa odgovarajućim pozadinama i atmosferom i značajno nam olakšali proces. Nakon toga svaki slikar dobija određeni deo scene i slika frejm po frejm. Naslikani frejm se fotografiše, zatim prepravlja i izmenjuje u sledeći frejm koji se takođe fotografiše, i proces se ponavlja do poslednjeg frejma datog dela scene. Može se reći da je proces sličan „stop motion“ animaciji. U zavisnosti od količine frejmova i težine same scene, za jednu animaciju od nekoliko sekundi bilo je uglavnom potrebno od nedelju dana do nekad i nekoliko meseci rada.

NN: Koje kriterijume su umjetnici morali zadovoljiti da bi bili dio ove priče, na konkurs je bilo prijavljeno preko 400 umjetnika, da bi na kraju 20 radilo na ovom projektu?

BULOG: Na početku smo svi prijavili naš portfolio sa prethodnim radovima na konkurs. Nakon toga, imali smo prvi krug testiranja, gde smo se prvi put susreli sa ovakvim načinom animiranja, ali mislim da je produkcija tražila dobre slikare koji su uspeli da iskopiraju željeni stil i koji su ujedno bili i brzi i precizni. Kao treća faza usledio je trening, na kome smo nekoliko nedelja učili sve o željenom stilu, animiranju i svim kriterijumima koje je produkcija zahtevala, da bi na kraju bio odabran srpski tim od nas dvadesetoro da radimo na filmu.

NN: Na koji način ste različite umjetničke izraze uklopili u jednu tečnu priču, o čemu ste morali voditi računa?

BULOG: S obzirom na to da svaki slikar ima svoj jedinstveni rukopis u slikarstvu, morali smo da se prilagođavamo jedni drugima. Dobijali smo ključne frejmove koje su slikali naši supervizori i neki od slikara iz Poljske i pokušavali da što bolje prilagodimo naše poteze četke njihovim. Kasnije je sve to išlo mnogo lakše i prirodnije, naučili smo koji nivo detalja se traži, kako da tretiramo određene površine, pozadinu, slikanje različitih likova itd. Takođe, često se dešavalo da više slikara radi na jednoj istoj sceni, pa smo morali da usklađujemo boje, što je takođe bilo izazovno, jer boja na tabli koja se vidi golim okom nije identična kao fotografisana boja na ekranu.

NN: Kojim tehnikama ste radili, u kojem stilu, šta su Vam bile smjernice?

BULOG: Tehnika kojom smo radili je ulje na tablama. Table smo koristili umesto platana, jer pripremljene table nemaju teksturu kao platno, što bi se videlo na fotografijama, tj. na samom filmu. Uljane boje smo koristili jer se sporo suše i moguće je njihovo brisanje i lakše preslikavanje kad se počinje novi frejm. Takođe, uljane boje omogućavaju lakše slikanje zamućenih scena, scena u pokretu, a dobre su za dodavanje tekstura na slikama. Stil je bio realizam. Neke od referenci su nam bile slike poznatog poljskog slikara iz perioda romantizma Jozefa Chelmonskog.

NN: Riječ je o procesu koji je trajao nekoliko godina, koliko je zapravo bilo izazovno i naporno odraditi ovaj posao?

BULOG: Mogu reći da je bilo veoma naporno raditi na ovom projektu toliko dugo. Potrebno je bilo dosta strpljenja, fokusa i istrajnosti. U početku je bilo dosta izazovnije kada je sam proces bio nov, a kasnije sam tražila motivaciju u malim stvarima i radila na tome da što pre dobijem novu scenu. Nova scena značila je novi izazov i novi početak, slikanje nove atmosfere i likova, te je sam proces postajao ponovo interesantan.

NN: Šta je, po Vašem mišljenju, najveći benefit učešća na ovakvom projektu?

BULOG: Bila je izuzetna čast raditi na ovom projektu, jer je ovakva prilika stvarno jedinstvena. Rad na ovom projektu će mi značiti kao sjajna referenca u biografiji i, nadam se, pomoći u daljoj karijeri. Pored toga, slikajući toliko slika osam sati dnevno više od dve godine usavršilo je i moju slikarsku tehniku. Iako smo na projektu radili realizam, koji se pomalo provlači kroz moje stvaralaštvo, primetila sam na mojim sadašnjim slikama da sam uvežbala oko i ruku i da mi je dosta značio kontinuirani rad koji smo stekli za više od dve godine rada na ovom filmu.

Nezavisne