Patrijar ćački

U drugu nedelju Velikog posta čita se poznati odlomak iz Evanđelja po Marku o izlečenju uzetoga (Mk 2, 1-12). Pored toga što je to jedna od priča u kojoj se Isus direktno obznanjuje kao Mesija i Sin Božji, to jest Čovečiji, reč je o odeljku koji ukazuje i na to da su vera i briga o bližnjem, odnosno ljubav, dva neodvojiva aspekta jedne i iste realnosti. Ukratko, uzalud ti reči, molitve, zvona i praporci ukoliko si neosetljiv za stradanje bližnjeg.

Propovednikova strategija uglavnom treba da se oslanja na slušalačku potrebu za identifikacijom i na empatiju. Dobra priča je mapa koja slušaocima treba da omogući da se snađu u sopstvenoj realnosti. Stoga je postavljanje moralnih i psiholoških „koordinata“ ključna stvar za propoved. Sa kojim to likovima i na koji to tačno način treba da se identifikuju slušaoci i šta konkretno, ovde i sada, iz toga treba da usledi?

Deca rastu sa svešću da su upravo ona prinčevi i princeze, dobre vile i hrabri vitezovi iz bajki. Zrelost počinje onda kada treba da shvate da i u njima ima ponešto od zmajeva i zlih veštica i da je smisao života u tome da i u njima samima, a ne samo u bajci, dobra vila pobedi vešticu, a princ ili hrabri vitez zmaja. Zato deci ne treba povlađivati, već im, čim su to u stanju da shvate, treba skretati pažnju na njihove „zmajske“ postupke. To je ono što zovemo odgovornošću. A nje nema bez empatije, bez saosećanja sa drugima.

Dakle, smisao je roditeljstva, kako „telesnog“ tako i „duhovnog“, upravo u podsticanju i negovanju empatije. To je suština odgoja odgovornih ljudi. Nasuprot tome, loš roditelj, i to loš ne samo za svoje dete već i za čitavo društvo, odnosno „bližnje“, svoje dete favorizuje i time ga direktno podstiče na činjenje „zmajskih“ dela. Pasivno ili aktivno, svejedno je, i bez obzira na to da li to čini zbog toga što time želi nešto da ostvari i dobije za dete i sebe ili, naprosto, zato što se boji monstruma kojeg je sam porodio. Ovo drugo je, da se razumemo, veoma čest slučaj.

U svojoj propovedi u ovogodišnju drugu nedelju Velikog posta, dan nakon velikog protesta „15. za 15“, patrijarh Porfirije se služio valjanom mapom. Međutim, ucrtao je pogrešne koordinate, zbog čega je završio na stranputici. Ili – qui legit, intellegat – na stramputici.

Govoreći o isceljenju uzetoga u Kapernaumu, patrijarh kaže da „četvorica verujućih, donose jednog koji ne veruje“. Pa kaže da će „ako imamo vere, onda biti bolje“, da će „Gospod učiniti čudo i kod onih koji nemaju vere“. I dodaje da je „Gospod učinio čudo“, jer smo „bili u strahu da će jučerašnji dan biti dan ispunjen mržnjom, agresijom… nasiljem. Da će se projaviti i potvrditi bes jednih u odnosu na druge, ali Gospod je intervenisao…(sic!)“.

Verujem da je Gospod zaista intervenisao. Međutim, on sasvim sigurno nije intervenisao zato što je patrijarh Porfirije, ili neki drugi pravednik, „verovao“ u svoja četiri zida, ili pak iz moralizatorskog vakuuma u koji utekne kada god je potrebno reći „da“ ili „ne“ (Mt 5, 37). Ako sudimo prema ovo evanđelskoj priči, a i prema Evanđelju uopšte, takva vera ne postoji. Vera je uvek delatna, ona se ispoveda empatijom i odgovornošću. Baš kao i u priči, dakle, Gospod jeste „intervenisao“ i 15. marta, ali zato što su stotine hiljada „verujućih“, predvođene studentima, ustale za one koji su „uzeti“ i za zemlju koja se i sama najbolje može opisati upravo tom rečju: uzeta. Ustali su i poneli je na svojim rukama, prelazeći stotine kilometara. Kuda? Ka isceljenju. I otvorili su krov, i svetlost empatije i odgovornosti obasjala je našu kuću – Srbiju .

Prvu koordinatu, dakle, možemo da ucrtamo – znamo ko su „verujući“, znamo ko je „uzet“. I kao što je to slučaj i sa svakom drugom dobrom pričom, stvar je dinamička: imamo razloga i mogućnosti da se identifikujemo i sa jednima i sa drugima, ali je preduslov svega toga i ono na šta nas priča poziva to da zauzmemo stav, to jest da preuzmemo odgovornost.

Međutim, patrijarh, po svemu sudeći, misli drugačije.

„Oslanjajući se na jevanđelje“ (sic!), on našim „verujućima“ poručuje da se manu nosila i uzetoga i „da se… vrate u učionice, u osnovne i srednje škole i na fakultete“. Zašto? Zato što, izgleda, oni nisu komepetentni da nose uzetoga. U redu, namera nije sporna, svaka čast za trud, ali naprosto – nisu kompetentni: „I naravno da kažem i to, jer neretko se dovodilo u pitanje šta mi mislimo o studentskim zahtevima. Mislim da nema čoveka koji nije za to da budu ispunjeni studentski zahtevi, ali ja nisam taj, a i verovatno je malo od nas sabranih ovde koji može da kaže da li jesu ili nisu. To treba da kažu kompetentni, pozvani i plaćeni za to.“

Dakle:

„Ja nisam taj.“

Ostavićemo to, dakle, po strani, i vratiti se tome da „on nije taj“. A pošto on „nije taj“, ne treba ni vi da budete „ti“. U se i u svoje kljuse, pardon, učionice, pa tamo „blokirajte greh… i zle pomisli“. U Srbiji, dakle, nisu problem „greh“ i „zle pomisli“, nesposobnost da se, kako patrijarh kaže, „međusobno razgovara“, te sveopšta „uzetost“ svega, svakoga i svačega, koji pustoše javnim prostorom, sa frekvencija nacionalnih televizija i po državnim ustanovama i ubijaju po javnim mestima. Ne. Sve to je ništa, izgleda, u poređenju sa duhovnom pustoši u „učionicama“.

A učitelji i profesori? Pa i oni, pretpostavljamo, isto tako treba da se „vrate u učionice“ i tamo blokiraju glad u svojim stomacima i dostojanstvo u svojim kičmama.

No, pre nego što nastavimo, da skrenem pažnju i na još jednu egzegetsku koordinatu koju nam je patrijarh svojim razmatranjem kompetencije nepogrešivo ucrtao. Kako to često sa bogonadahnutim knjigama i pričama biva, one se ponekad tumače i nezavisno od volje tumača. Jer upravo u priči koju patrijarh u svojoj besedi tumači postoje likovi, reč je o licemernim stručnjacima za svete knjige, odnosno o takozvanim „književnicima“, koji „pomišljaju u svojim srcima“ i dovode u pitanje Isusovu „kompetenciju“ da isceli uzetoga kojeg su mu doneli, kako patrijarh kaže, „verujući“. „Što ovaj tako huli na Boga?“, pitaju se književnici u svojim srcima, „Ko može opraštati grehe osim jednoga Boga?“ (Mk 2, 7)

No, ne treba biti Isus da bi se znalo šta to patrijarh Porfirije zapravo „pomišlja u svome srcu“.

Veoma je, nažalost, jednostavno. Za „mržnju, agresiju, nasilje i bes“ kojim samo zahvaljujući božanskoj intervenciji nije bio ispunjen 15. mart odgovorni su studenti, đaci i građani. Da, da, silovatelj nije kriv. Kriva je njegova žrtva zato što je lepa.

Da patrijarh upravo ovako misli „u svome srcu“ može se i mora zaključiti i na osnovu toga što on nijednom rečju ne pominje notornu činjenicu da su se „mržnja, agresija, nasilje i bes“ u danima pre 15. marta bukvalno ovaplotili, da su dobili ne samo mesto (bukvalno „naselje“ i „šator“, up. Jn 1, 14), već i, sasvim zasluženo, novu reč i novo ime: Ćacilend.

Patrijarh, govoreći o „mržnji, agresiji, nasilju i besu“, nijednom rečju ne pominje jezive i bizarne scene iz Pionirskog parka, gotovo uniformisane batinaše, kriminalce i huligane, ucenjene uposlenike javnih preduzeća i njemu na rečima tako važne ojađene i ponižene Srbe sa Kosova i Metohije koji su dovučeni da glume „studente“. On ne pominje kamenje i šut, hladno oružje, bodljikavu žicu i traktore koji se preko noći tek tako pojavljuju, sve ono čime je zli klovn koji je zaposeo zgradu Predsedništva ogradio svoj strah od pravde i istine i upravo nesposobnost da „razgovara“, uprkos tome što ne prestaje da priča. Konačno, on ne pominje ni ono što je po svoj prilici bila javna manifestacija državnog terorizma.

Nema sumnje, i u tom smislu čak mogu da razumem patrijarha Porfirija, da on, kao „duhovni otac“, oseća odgovornost i za one koji su se, milom ili silom, našli u Ćacilendu. Mogu da shvatim da smo za njega svi mi zajedno njegova „duhovna deca“, te da ne možemo, kako i u ovoj besedi ističe, „svi biti isti“ i tome slično. Međutim, to što „ne možemo svi biti isti“ ne znači i da sve može biti isto. Nasilnik i žrtva nisu „isto“. A ako su, kako to neretko biva, i nasilnik i žrtva deca „istog“ roditelja, to za tog roditelja otvara mnoga pitanja na koja on mora da odgovori.

Prećutkivanje je, uvek i isključivo, svrstavanje na stranu nasilnika. I ne, to ne znači da se u bilo kojem smislu dovodi u pitanje ljubav. Reč je o afirmaciji odgovornosti bez koje je ljubav, uvek i isključivo, samo izgovor za kukavičluk i upravo nesposobnost da se suprotstavimo grehu, u nama i oko nas svejedno je. Ili, ukratko, nasilnik se voli tako što se, na svaki način, sprečava da čini nasilje (jer ono je i njegova propast), a žrtva se voli tako što se brani od nasilnika, isceljuje i podržava.

No, izgleda da on naprosto „nije taj“.

Vukašin Milićević/Teologija.net