Otkako je gradonačelnik Istanbula Ekrem Imamoglu, glavni politički rival turskog predsednika Erdogana, uhapšen po očigledno izmišljenim optužbama za korupciju i terorizam, trg Taksim, najveća turistička destinacija u gradu i centralni prostor političkih protesta, stoji prazan, izolovan policijskim kordonima. Za svojih 50 godina života u Istanbulu, nisam video toliko bezbednosnih mera na ulicama kao u poslednjih nekoliko dana.
Metro stanica na Taksimu je zatvorena, kao i mnoge druge prometnije stanice u gradu. Regionalne vlasti su ograničile pristup Istanbulu automobilima i međugradskim autobusima. Policija proverava sva vozila, a vozače za koje posumnja da su se uputili na proteste vraća tamo odakle su došli. Širom zemlje ljudi sede ispred ekrana i prate politička dešavanja iz sata u sat. Protesti su zabranjeni u Istanbulu, iako naš ustav štiti pravo građana na demonstracije. Nižu se spontani protesti i sukobi sa policijom, uprkos pokušajima da se okupljanja spreče ograničavanjem pristupa internetu. Policija izdašno koristi biber sprej i nemilice hapsi ljude.
Kako se ovako nečuvene stvari dešavaju u zemlji članici NATO-a, koja je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji? Dok je svet zaokupljen Donaldom Trampom i ratom u Izraelu i Ukrajini, nestaju poslednji ostaci turske demokratije.
Hapšenjem glavnog rivala koji uživa masovnu podršku građana, Erdogan je svoju vladavinu podigao na novi nivo autokratije. Imamoglu je uhapšen par dana pre nego što je glavna opoziciona stranka u Turskoj trebalo da ga ozvaniči kao svog predsedničkog kandidata. Bilo da su za ili protiv ove vlasti, svima je jasno da Erdogan Imamoglua doživljava kao pretnju i da želi da ga se otarasi.
Na svakom od poslednja tri ciklusa izbora za gradonačelnika Istanbula, Imamoglu je osvojio više glasova od kandidata Erdoganove Stranke pravde i razvoja. U aprilu 2019. Erdogan je poništio rezultate zbog navodnih tehničkih nepravilnosti, pa su izbori ponovljeni dva meseca kasnije. Imamoglu je opet pobedio, sa još većom marginom. U narednom krugu lokalnih izbora 2024, posle pet godina na funkciji, Imamoglu je ponovo pobedio kandidata Erdoganove stranke i po treći put je izabran za gradonačelnika Istanbula. Izborni rezultati i rastuća popularnost učinili su Imamoglua glavnim opozicionim kandidatom koji bi mogao uspešno da izazove Erdogana na predsedničkim izborima 2028.
Paradoksalno je to što Erdogan na svog protivnika udara istim sredstvima čija je žrtva bio pre skoro 30 godina. On je 1998. izabran za gradonačelnika Istanbula, ali su tada sekularni i vojni zvaničnici zazirali od političkog islama koji je Erdogan propagirao. Bio je uhapšen i osuđen za izazivanje verske mržnje, jer je na mitingu izgovorio političku pesmu. Smenjen je sa mesta gradonačelnika i proveo četiri meseca u zatvoru.
Erdoganova popularnost samo je rasla posle hapšenja i upornog odbijanja da sarađuje sa vlastima i povinuje se represivnim zahtevima vojske. Kako primećuju neki komentatori, hapšenje Imamoglua, koji takođe negira optužbe i ističe da se neće pokoriti, moglo bi da ima sličan ishod: da gradonačelnik Istanbula postane još popularniji.
Ipak, situacija nije sasvim ista. Imamoglu se suočava sa svesnim i odlučnim pokušajem da bude uklonjen iz izborne trke. Dan uoči njegovog hapšenja, prorežimski mediji i rektor Univerziteta u Istanbulu kog je imenovao Erdogan, proglasili su Imamogluovu fakultetsku diplomu nevažećom, pozivajući se na navodne nepravilnosti u proceduri. Pošto je u Turskoj kandidatura za predsednika moguća samo sa univerzitetskom diplomom, to bi diskvalifikovalo Imamoglua, koji je najavio da će osporiti ovu odluku. Potom su usledile optužbe za korupciju i terorizam.
Etiketiranje političkih protivnika kao terorista je ustaljeni metod Erdoganove vladavine posle neuspelog vojnog udara 2016. u kom je frakcija turskih oružanih snaga pokušala da preuzme vlast. Kada je austrijskom piscu Peteru Handkeu, često kritikovanom zbog podrške Slobodanu Miloševiću, dodeljena Nobelova nagrada za književnost 2019, Erdogan se oštro usprotivio. Uhvaćen nespreman i bez telepromptera, izjavio je da je istu nagradu dobio i „terorista iz Turske“, aludirajući na moju Nobelovu nagradu iz 2006. Tog dana je trebalo da se vratim iz Njujorka u Istanbul i upravo sam se spremao da otkažem let kada je Erdoganov portparol pojasnio da predsednik nije mislio na mene.
Sud pod kontrolom Erdogana za sada Imamoglua zvanično tereti za korupciju, ali ne i za terorizam. Takva optužba bi omogućila predsedniku da na mesto gradonačelnika Istanbula – poziciju koju njegova stranka nije uspela da osvoji već tri puta – postavi svog čoveka. Građani Istanbula strahuju da bi to dovelo do preusmeravanja prihoda ovog bogatog grada u propagandu vladajuće stranke.
Tako hapšenjem Imamoglua Erdogan ne samo da potiskuje popularnijeg rivala, već i nastoji da se dokopa resursa kojima nije imao pristup poslednjih sedam godina. Ako mu to pođe za rukom, na sledećim predsedničkim izborima sa gradskih zidova i bilborda smešiće nam se samo Erdoganovo lice i lica njegovih kandidata.
Ovaj potez nije iznenadio poznavaoce turskih prilika. Tokom protekle decenije Turska nije bila stvarna već samo izborna demokratija, u kojoj možete da glasate za svog kandidata, ali pritom nemate slobodu govora i mišljenja. Turska država silom nastoji da unifikuje svoje građane. Ovih dana je arbitrarno pohapšeno na desetine novinara i raznih službenika, u pokušaju da se doda težina optužbama za korupciju protiv Imamoglua i pod pretpostavkom da u opštem haosu niko neće obratiti pažnju na to.
Sa hapšenjem najpopularnijeg političara u zemlji – i kandidata koji bi osvojio većinu glasova na narednim opštim izborima – ukinut je i taj ograničeni oblik demokratije koju smo imali. To je neprihvatljivo i uznemirujuće i zato se sve više ljudi pridružuje protestima. Zasad niko ne može da predvidi šta će se dalje desiti.
The Guardian, 28.03.2025.
